Staniša Stošić u svojim najboljim i najpoznatijim trenucima je majstor-hroničar često nedogođenih vranjanskih istorija koje zvuče sasvim stvarno.
Ako bi se moglo jednom rečju opisati ton i svet Staniše Stošića, to je mekoća. Mekoća pevanja koja pretpostavlja i mekoću duše, s tonom laganim kao peruška, suptilnim, s lepim legatom, glasom neprodornim u načinu „kako niže dah sa dahom“ i koji često odleti u falset.
Staniša Stošić, najpoznatiji savremeni tumač vranjanske gradske pesme, pevao je tako lagašno i diskretno, ne samo zbog prirodnih, datih mu vokalnih osobina. Za to je imao drugi razlog: on opevava, kako jedna sjajna pevačica reče, kamerne, intimne stvari.
Podneblje je tu samo spona: u Vranju život je pevanje, neodvojivo od života (kako ide kliše), što znači da se gotovo sve opevava – životne priče, zapleti, tajne, uvek latentni eros, telesnost naglašenija nego drugde. Ko ne veruje, evo: šta nam u prvoj pomisli izaziva asocijaciju na tajne sastanke u vrelim noćima, na gledanje „na pendžeri“, ašikovanje, na putenost – Čačak, Kraljevo, Novi Sad, Surdulica, Kruševac – ili Vranje…? E, upravo tako.
Vranje je, međutim, grad sklon mitologizaciji sebe. Tamo se nikad ne zna šta je stvarno bilo, a šta opričano. U jednom inače smušenom i precenjenom dokumentarnom filmu (Čija je ovo pesma?), režiserka, tražeći poreklo pesme „Ruse kose curo imaš“, snimala je fragmente i u Vranju i za tili čas došla do žene koja u kameru izgovori da je „Koštana njena baba“.
Pod uticajem orijenta, koji je tu ostao duže prisutan nego u drugim, ranije oslobođenim krajevima Srbije, grad je zadržao nešto od drugog osećaja ne samo faktualnosti nego i drugačijeg osećaja vremena, temporalnosti, van onog opšteg kriterijuma prolaznosti kako se ona shvata i hronološki i u kulturnom smislu. Tamo se vreme „razvlači i steže“ po drugačijim merilima.
Prostije rečeno: u Vranju se ne zna da li je nešto bilo pre sto, stopedeset godina ili „juče“. Usled toga, što je i najinteresantnije, to odražavaju i takve su im i pesme.
Otud, Staniša Stošić u svojim najboljim i najpoznatijim trenucima je majstor-hroničar često nedogođenih vranjanskih istorija koje zvuče sasvim stvarno.
Ako bi prosečan slušalac morao da izdvoji dve Stanišine pesme koje opisuju osećaj starog Vranja, onog stankovićevskog, sastavljenog od fatalnih, nesrećnih ljubavi, od „kafane i dertovi“, verovatno bi pomislio na „Lelu Vranjanku“, i, naročito, na maestralnu „Zbog tebe mome ubava“.
One zvuče kao sačuvan komad starog sveta, gradske atmosfere i privatnih odaja, vranjskih enterijera gde se u svetu sastavljenom od suprotnosti odigravaju ljubavne drame, onako kako u romanu Crni dani Rake Drainca Ivana Ivanovića jedan lik kaže – „same ikone i minderluci“.
Međutim, „Lelu Vranjanku“, u vrtoglavom multiplikovanju u sve daljim i daljim kulturnim krugovima koji su stolećima bili u istom ogromnom carstvu, napisao je tek šezdesetih godina zabavnjak Dragan Toković, uzevši melodiju od čuvenog grčkog klasika i vrste plesa – pesme „Misirlou“, ili „Devojka iz Misira“, iz Egipta dakle. Kad je čitav svet reagovao na eksplozivni, prašteći gitarski intro Dika Dejla u Tarantinovom filmu Pulp Fiction, neki ljudi iz nestale zemlje, kući i razbacani po svetu, čuli su poznate note i progresiju. Neki su se i setili; mnogi i melodije, poneki naslova, a neki i izvođača po kojoj su je znali – Staniše Stošića.
Ova druga pak, „Zbog tebe mome ubava“, verovatno je najbolje što je Staniša otpevao. I u njoj su „dertovi“, „mehane“, majka koja preklinje da se razmetni sin ostavi poroka zbog nesrećne ljubavi. Samo refren, vredan nekog od modernista, Nastasijevića ili Miljkovića, izdaje ovaj inače savršeni anahronizam od pesme:
„Zbog tebe mome ubava
Srećan sam samo dok spijem,
Kad me u zoru probudiš
Dan beli oću da ubijem.“
Tu briljantnu umetničku i u dertu uzdržanu pesmu napisao je početkom sedamdesetih (!) najveći i najtalentovaniji kameleon domaće narodne kompozicije – Milutin Popović Zahar. Malo posle pošto je Toković Staniši dao „Lelu Vranjanku“.
I u jednoj i u drugoj pesmi, smenjuju se krugovi kultura i vremena, izmešani i zbunjujući, i u svom izokretanju nastavljaju da se okreću, podsmehujući nam se negde odozgo kao mali đavoli, dok pokušavamo da raščivijamo šta je tu „autentično“ a šta dolazi kasnije, šta je bilo pre a šta kasnije, smeju nam se nad našom nelagodom kada kasnije sjvatimo da izmišljeno zvuči bolje nego izvor i original.
Staniša Stošić i njegov glas zvuk su tog maglovitog, nejasnog i lepog sveta.
Izvor: rts.rs
