fbpx
spot_img

Svetlana Janković Mitić: Jovan Dučić i Bog

Amerika, mesto Geri u državi Indijani. Veliki pesnik i diplomata kraljevine Jugoslavije, Jovan Dučić, umire 7.04. 1943.g.nakon kraće i teške bolesti – španske groznice. Njegovo telo je zatim balsamovano i preneto u manastir Sv. Save u Libertivilu…ležao je na odru obučen u frak sa lentom sv.Save i belim karanfilom na reveru, okružen mnogobrojnim odlikovanjima sa svilenom srpskom trobojkom preko nogu, a na nju je bio stavljen diplomatski mač, dvorogi šešir sa belim nojevim perjem. Naravno, tu je i kraljev venac od prirodnog cveća…privremeno je sahranjen u porti tog manastira jer je u svom testamentu jasno iskazao želju da mu konačno počivalište bude u rodnom Trebinju, u crkvi koja će biti sagrađena po ugledu na kosovsku Gračanicu.
Dučić je ekshumiran tek 2000 godine i preko Rusije su njegovi ostaci preneti u Jugoslaviju. Sećam se kako smo strpljivo satima stajali u redu, sve u želji da odamo počast velikom pesniku. Procesiju takvog obima sam doživela samo još jednom – prilikom smrti našeg voljenog patrijarha, njegove svetosti gospodina Pavla. Beograd je uvek znao da iskaže svoju ljubav i poštovanje, da prepozna prave vrednosti…spominjem ovu činjenicu vrlo namerno, jer je pesniku držao zaupokojenu molitvu upravo patrijarh Pavle u Sabornoj crkvi.
Pesnik je po drugi put sahranjen nakon pedeset i sedam godina, 22.oktobra u rodnom Trebinju onako kako je želeo, u novosagrađenoj crkvi nalik Gračanici. Na žalost, sve ovo nije moglo da prođe bez političke konotacije, tako karakteristične za ove naše balkanske prostore…kao da su zaboravljene reči iz pesnikovog testamenta da na spomeniku piše samo JOVAN DUČIĆ, PESNIK! Jasno je da on tom željom samog sebe definitivno određuje kao čoveka i stvaraoca – i to je trebalo poštovati do kraja, bez ubiranja političkih poena sa bilo čije strane.
Za sledeći prikaz su me inspirisale Dučićeve reči: ” Liričar će postati velikim pesnikom samo onda kad bude kazao velike istine o trima najvećim i najfatalnijim motivima života i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi i o Smrti.” Takođe i vrlo sadržajan, prelep predgovor našeg velikana, Milovana Danojlića, koji je napravio izbor od sto pesama u knjizi ” Pesme “Jovan Dučić, u prvom kolu “Ex Librisa”, izdavača IO Slovo ljubve iz 1979.godine.U delu predgovora koji se odnosi na Dučićevu liriku posvećenoj Velikom Stvoritelju, Danojlić kaže neporecivu istinu: ” Od Boga smo najdalje kad smo u naponu snage, opijeni zemnim varkama i zadovoljstvima, uvereni da su ključevi sreće i budućnost u našim rukama. Svedržitelju trajnog spokoja i žive nade obraćamo se tek u velikim iskušenjima i posrnućima, i nailazimo na nepromenjenu blagonaklonost i strpljenje…”a ja bih dodala da je vera možda jedina konstanta u našim životima, pogotovu kad se zađe u izvesne godine…jer, u šta i koga se možeš pouzdati u ovom savremenom dobu, ako nema ljubavi, praštanja, nade?!
Ali, idemo redom. Pesmu ” Čovek govori Bogu”, moram u celosti da navedem jer je u njoj Dučić dao sublimaciju svih pitanja vezanih za postojanje i ulogu Stvoritelja,od postanka ljudskog roda, pa verovatno i do kraja svih krajeva ( Armagedona )!

Čovek govori Bogu

Znam da si skriven u morima sjanja,
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.

Jedino ti si što je proturečno –
Kad si u srcu da nisi u svesti…
Na kom se mostu ikad mogu sresti
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!

Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak – je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.

Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe –
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.

U biografskim podacima o Dučiću stoji da je u Ženevi studirao Filozofsko – sociološki fakultet i da je pohađao predavanja iz filozofije, filologije, političke istorije, istorije religija…i po P. Slijepčeviću, te oblasti su obuhvaćene u njegovoj poetici. Konstatacija je u redu, ali način na koji se pesnik obraća Bogu u vidu monologa pred večitom ćutnjom njegovom, pa ” Nebo i zemlja ne mogu te čuti”, čini da smo zatečeni u prvom trenutku. A onda dolazi naznaka božjeg prisustva jer ” duh ga sluti ” ,” u nama je tvoj glas od postanja.” Pesnik je sa Bogom u ovoj pesmi na ” ti ” žustro, iskreno i bez pardona traži odgovore.To su pitanja i dileme koje muče od pamtiveka čitav ljudski rod uobličene u strofe…ali ne bilo kakve: u pitanju je savršena forma obgrljene rime ( ABBA), kao da je time Dučić naznačio da smo u zagrljaju svih mogućih protivurečnosti kada je u pitanju Onaj čiji lik ne znamo i koga možda nikada nećemo sresti. Ili možda hoćemo na ” nekom mostu?” Most shvatam kao simbol, znajući da je Dučić pesnik kod koga se svakako mogu naći odblesci simbolizma pod uticajem francuske književnosti. Taj most treba da označava prelazak u duhovnost, u neposredan dodir sa transcedentalnim svetom. Vešto koristeći kontrast kao stilsko sredstvo, naglašava da bi se tako sreli “Svemoć i nemoć, prolazno i večno!” To je ujedno i metafora, Bog je svemoćan i večan, a mi nemoćni i prolazni…i kako kaže Biblija, “…jer prah ti si, i u prah ćeš se vratiti.” Naravno, ne može se izbeći ni osećanje sumnje u postojanje Boga, jer smo robovi navike da obično apsolutno verujemo samo u ono što vidimo: ” Vodi li put naš k tebi, da li vodi?” , pita pesnik jer želi potvrdu one skolastičke dogme o Bogu koji je ” kraj i početak”, alfa i omega…Vrhunac pesme je po meni fina igra reči i obrti sledećoj strofi:

“Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.”

Ko smo, šta smo i kuda idemo mi kao ljudi, koji smo sazdani ” po božijem obličju?” Ovi stihovi rečito govore da ratovima, bedom, mržnjom i svakakvim zlom u prošlom, a i u ovom veku, ne zaslužujemo ni pomisao o tome da je, kako kaže Isus u jednom od jevanđelja,” Bog u nama i mi u njemu.” Da završim, po pitanju porekla duha u čoveku koji je deo Boga ili nije ( opet dilema), pesnik zaključuje da nema trećeg puta – ili veruješ, ili ne veruješ! Izbor je tvoj i ličan jer, “samotan si svugde”, “stranac u svome telu i svetu!”
Odgovor koji savršeno ide uz ovu pesmu, dao je monah iz Asizija povodom žrtava u zemljotresu kada su stradali i neki monasi:” Bog nije Bog odgovora, već Bog pitanja.”
Pesma ” Bogu” je takođe neka vrsta direktnog obraćanja tvorcu, ali u mnogo blažem tonu, bez onih egzistencijalnih pitanja izrečenih u dahu koja traže odgovor SADA i ODMAH. Iz nje bih izdvojila samo poslednju strofu:

” A ti što sazda sunca i plod oranice,
Bio si samo Slutnja, bolna i stravična:
Jer svaka Istina duha znade za granice,
Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.”

Rima je ukrštena, forma izglačana do kraja, ali i te kako sadržajna. Daleko od toga što Dučić kaže o formi kod pesama Vojislava Ilića:” Forma u pjesmi može često da zameni sve drugo…”, odnosno, ” Jedno ništa, kada se lijepo kaže, onda to postane jedno LIJEPO!” Bog je i ovde Slutnja bolna i stravična, možda zato što nema čoveka bez greha, a treba se na kraju ipak suočiti sa tom Istinom duha. A ljudski duh je ograničen ovozemaljskim međama i nije u stanju da spozna svu veličinu i moć Tvorca. O tome možda svedoče reči Isusa ” Bogu je sve moguće…”, ali to je i dalje iznad našeg poimanja moći božanskog bića. Zato je po pesniku samo Slutnja o njegovom postojanju bezgranična.
Završiću ovaj prikaz vrhunskom pesmom ” Povratak “. I nju ću dati u celosti, jer je po kvalitetu i sadržajnosti jednaka prvoj analiziranoj pesmi, možda čak i bolja, što je naravno, moj lični stav.

Povratak

Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe
U grumen gline užežene,
Tad neće više biti međe
Između tebe i izmeđ mene.

Kad svrši ropstvo dva načela,
Duha i tela, zla i dobra,
Pašće tad uza svih počela
U zadnjoj berbi koju obrah.

I postajući bezobličan,
Na povratku svom starom putu –
Tebi ću biti opet sličan,
I prvom danu i minutu.

Noseć u šaci pregršt sunca,
U zenicama neba komad,
Sići će najzad sa vrhunca
Taj astralni i večni nomad!

Kao u sjaju novog dana,
Dirnuta krilom vetra blaga,
Grančica mirte zanjihana,
Ne ostavivši nigde traga.

Kakvog li dvosmislenog naslova! Nakon smrti, pesnik se vraća u ono što je BIO – ” prah, komad gline užežene.” Povratak u prošlost koji je istovremeno i povratak u budućnost jer ga smrt tek očekuje. Nema više sumnji i pitanja bez odgovora. Uveren je da: ” Tad neće biti međe” između Boga i njega. Međa, koja se i u drugim njegovim pesmama javlja kao pojam, simbol je razgraničenja između ovostranog i onostranog. Ostvarenje sna o jedinstvu sa Bogom, moguće je samo kada se završi ropstvo duha ograničenog telom, što je i neminovan spoj dobra i zla u neprestanoj borbi koja se zove život! Ovo je možda trag manihejstva?! Ne zaboravite da je između ostalog, Dučić izučavao Istoriju religija. Na tom ” povratku”, obezličena duša ili energija ( u univerzumu se energija nikad ne gubi), sledi ono što je već rečeno u najstarijem delu Biblije – Postanju:
“Tebi ću biti opet sličan,
I prvom danu i minutu.”
I najzad, silazak Tvorca sa vrhunca, nekog ko nosi u ” šaci pregršt sunca (svetlost, toplina ljubavi), nekog ko je u astralnom vidu, sveprisutan,svuda je i na svakom mestu. Kao takav, ” ne ostavlja nigde traga”, ali simbolika grančice mirte iz posledenje strofe je jasna potvrda njegovog prisustva. Naime, u mediteranskim zemljama mirta znači: besmrtnost, čistotu, posebnu
izabranost i najvišu ljubav!!! Sve ono što znači u hrišćanstvu Sveto Trojstvo – Oca i Sina i Svetog duha, Amin!

Napomena: U uvodnom delu su korišćeni članci iz “Politike” i “Republike”.

Prethodni tekstVaskrs u Tuzli
Sledeći tekstKarikatura dana: Tom Hardy
Svetlana Mitić
Svetlana Mitić
Rođena 1955.godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa el. časopisima "Pokazivač" i "Kraljevskim novinama", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije.