Bila jednom neka devojčica koju su roditelji strašno razmazili. Ispunjavali su joj svaku želju, bilo je dovoljno da samo kaže: „Hoću ovo, hoću ono…“ Naravno, izbezobrazila se devojčica, mislila je da sve može i sve sme. Ma, niko bolji ni pametniji od nje! Znala je čak da vređa i naziva ružnim imenima sve koji se nisu ponašali kao njeni roditelji.
Dojadilo to dobroj vili. „Ovo dete će propasti ako je ne naučim pameti!“ Već sledeće noći siđe vila sa nebesa i dodirnu devojčicu koja je spavala čarobnim štapićem.
Ustade ujutru devojčica, pomalo nesigurna i zbunjena, oseća da se sa njom nešto čudno dešava. Pitala ju je mama: „Hoćeš li da doručkuješ?“ Mala htede da kaže „hoću“, ali protiv njene volje izlete joj iz ustiju: „Neću!“ Naravno, mama joj ne dade ništa da pojede jer je znala da mora da uradi onako kako joj ćerka kaže. „Hoćes li da te povezem u školu?“, upita otac. „Neću“, opet začu samu sebe zaprepašćena devojčica.
Izađe ona tako iz kuće gladna i iznervirana. Pošto nikad nije išla peške u školu, ubrzo se izgubila. Lutala je ulicama, još malo pa bi zaplakala, ali joj inat nije dao. Kako da ona koja sve zna, pita nekog gde se nalazi njena škola ili kuća?!
Nakon više sati lutanja, devojčicu zaboleše noge, stomak poče da zavija od gladi. Od ponosa i inata više ni traga!
„Hej, devojčice, jesi li se izgubila, hoćeš li da te vodim kući?“ , upita zabrinuto čika policajac koji je primetio da ona ide ulicom i kao da traži nešto. „Neću!“,opet odgovori devojčica bez svoje volje.
Predveče, dok je umorna sedela na klupi u parku, gledala je čežnjivo kako neki dečak jede čips. „Hoćeš li malo?“, ponudi nesebično dečak. „Neću!“, začu se odgovor. E, sada je već bilo dosta! Zaplaka se devojčica, suza suzu stiže. „Nikad više“, mislila je, „neću biti nevaljala.Slušaću svoje roditelje i starije od sebe…ja sam samo jedna mala devojčica, gladna, nesrećna i izgubljena.“ Od umora i iscrpljenosti, zaspala je tu na klupi u parku.
Pošto je vila videla da se devojčica iskreno pokajala, sišla je opet sa nebesa i dodirnula ju je čarobnim štapićem. „O, pa čija si ti devojčice, vidim da si se izgubila, hoćeš li da te odvedem kući?“, budio ju je čuvar parka. „Ne..hoću!“, čuje samu sebe devojčica , pa od sreće i ushićenja zaplaka, dok je objašnjavala čija je i u kojoj ulici stanuje.
Roditelji su bili presrećni kada su je videli.Ljubili su je, grlili, a ona im je uzvraćala istom merom. Nikada više niko od nje nije čuo ono bezobrazno – NEĆU!
To
