Vest iz novina:“ Aleksa Janković iz Niša je pre šest godina počinio samoubistvo posle višemesečnog maltretiranja vršnjaka. Za osam meseci, tukli su ga osam puta, vređali, jurili, pretili, čak i pred nastavnicima koji nisu reagovali…“
Na nebu si,
dete si,
anđeo si !
Imao si tako
malo godinica
kada si se ovenčao
oreolom mučenika!
Može li iko
da obriše tvoje suze
i tvoj jad?
Gde smo to mi,
Aleksa dragi,
kad puštamo nasilnike
u hajku beskrajnu?
One, koji su veliki telom,
a mali, veoma mali duhom!
One što samo za silu znaju
i ne podnose mio osmeh,
lepotu i znanje…
Gde smo to mi,
Aleksa dragi,
kad ćutimo i namerno smo slepi,
a jauk se čuje, udarac se vidi i patnja vrišti iz dečjeg oka?
Aleksa dragi,
spavaju li mirno oni
što odvedoše te u
naručje smrti?
Zebe li im srce pri pomisli
na tebe i tvoj očaj i
skok u beskraj, u večnost, u sećanje?
Aleksa dragi!
