BELA TUGA
Posvećeno Paunu Petronijeviću
Okreću se stranice tvoje sveske
pod vetrom
plamen sveće u noći tinja
Belinom ispisane još uvek
čuvaju dah i miris kože
svežeg losiona s tvog lepog lica
Osećam kako te napušta snaga
što se oko podne gasi
memlom sa zidova
sve do trenutka kada
inje krene da se otapa i
prozor ne otme pogled
Tad ponovo zatitra osmeh
nadom probuđen
Tišina me vuče ka belim predelima
žurim da se sastanem sa tobom
Neka to bude mesto iz nekog mog sveta
u kojem pričam sa svima kojih više nema
a sa tobom najradije
Upriličih sastanak na granici
uma i bezumlja
Ja bih ti se predstavila nemim glasom
pokretom možda
Kroz žubor potoka bi me razumeo
stojeći preda mnom
onako gord u svojoj tišini
iznikao iz zaborava
Pod prstima osećam
sitne čestice srebra
što ti kosu injem krase
Od nemoći posustala
da krenem
reči mi se gase
Ti na odlasku gledaš na sat
ja merim preostalo vreme
Tugo moja bela
u stih sam se tvoj uplela
pretvorivši se sva u misli tvoje
Da me glođeš, oblačiš i svlačiš
u nedogled
vukući me u bele tišine
milujući dahom moje praznine
Ruke me tvoje nose
gde njišu se breze pod vetrom
i male se smrti užitku kratkom raduju
Dok te čekam baš tu –
susretu sa rekom se nadam
da odneće sve ono sa sobom
zbog čega sad nisi
a trebao si biti još uvek tu…
