Bio si moja kiša.
Ona koja pada, lije, pa se odjednom sve nekako stiša.
Bio si moja bura, i oluja, moj nemir i mir.
Moja ljubavna avantura, moj svemir.
Bio si moj lik iz omiljenih romana,
ulepšavala sam te, uzdizala u nebesa,
zanemarivala bezbroj tvojih mana,
sve dok nije stala muzika usred našeg plesa.
Otišao si njoj, i tada sam osetila da kisnem.
Ćutala sam, grizla usnu, samo da od očaja ne vrisnem.
Onda sam čula samo vaše korake u toj prokletoj tišini.
A ja? Ja sam ostala sama, ni na kraju-ni na početku, negde u sredini.
Koga to žene biraju? Zar smo slepe pored oka dva?
Ili od zaljubljenosti vidimo jedva?
Ja i sad osećam svuda ljubav oko sebe,
a sve se menja- mi smo sada ja i ti…
Nikada nisam ni mogla zamisliti da ćemo stići do ove tačke.
Ko je od nas onda imao te sposobnosti glumačke?
Ti, koji se nisi ni okrenuo da me pogledaš poslednjeg puta?
Ili ja, koja sam ustala ukopana tu-bez ijednog aduta?
Ti, koji nikada o meni nisi lepo govorio?
Ili ja-koja sam ćutala o tebi, jer se nikada za nas nisi borio.
Ti koji si skidao zvezde sa neba,
ali samo da bi dobio ono što tebi treba?
Ili ja-koja sam htela samo ljubavi malo?
Zašto, pitam te zašto, nam se nije dalo?
