Između svakog udaha i izdaha
osećam tebe.
Ti si onih mojih 5 sekundi pauze.
Razmislim,
zamislim,
poželim-tebe.
Udahnem, zaboravim
onda opet sledi 5 sekundi-
opet ti.
Gde si i sa kim?
Koga ti zamišljaš u svim tamnim noćima?
Magla se stvori za trenutak pred mojim očima.
Ne vidim te u daljini.
Udahnem, pored sebe te osetim,
na 5 sekundi se daljine opet prisetim.
Zatim nestane sva moja iluzija.
Pretvoriš se u moj kiseonik.
I zaboli me tu između leve i desne pretkomore i komore
Između ljubavi i ponosa.
Između života i zanosa.
Onda poželim da brojevi ne postoje,
da kazaljke na satu večno u mestu stoje.
Da onih 5 sekundi večno traje,
ali da mi sve vreme tvoja pojava vazduh daje.
Ponovo je moja iluzija u paramparčad prosuta na podu.
I ponovo me boli između
hoću, ali ne mogu.
Između tačke i zareza.
Između raznih ljudskih hipoteza.
Između mogli smo, a nismo.
Između kriva sam, krivi smo.
Između,
između,
između…
Mogu tako do beskonačnosti.
Previše pričam o samo 5 sekundi, zar ne?
Tih 5 sekundi je uništilo jednom sve moje sne.
