Jednom je bila zima
i sve sam nerve izgubila.
Stalno sam se pitala
što te nisam vise ljubila,
što te nisam jače grlila.
Da li bih ti bila lepša
ako skratim kosu,
ako kažem sebi-
zbogom moj ponosu?
Ako ofarbam nokte
u neku drugu boju
a ne u onu moju-jednobojnu?
Da li bi me više voleo
da sam samo ja bila ja;
Da se nisam svega plašila
što nije bilo u mojoj moći
strahove sam oživljavala uvek-
posle ponoći.
Onda je došlo proleće, pa naše leto.
I odjednom, nema jeseni, ponovo je
nastupila zima.
I moj strah, da li te neka druga ima.
I bila je ta zima mnogo hladnija,
mnogo bolnija,
sa istim pitanjima kao i svake naše zime.
ali kasno sam shvatila, da ništa ne postižem time.
I zima i dalje traje,
ali meni više nije hladno.
Osećam kako mogu da hodam po snegu slobodno
i da gazim sve do čega mi više nije stalo
ma baš ni malo.
Na ulici čujem da govore o zahlađenju,
a meni nikad toplija jesen.
Možda je konačno leto u meni.
