Postajem tišina
nakupljenog
krika u ovom
jutru, tvoj nemir
kojim nervozno
dotičeš prašnjavu zoru
sakupljene prošlosti,
pretačeš i prosipaš
noćima, danima,
tražeći moj lik
i prošlo vreme,
u kome smo se tražili
našim svemirima
dotičući sam vrh
pehara nataloženog
nemirima strasti,
ispijali smo je gladni,
žedni jedno drugoga…
Sam si u ovom
jutru, sama sam…
Nema nas.
Samo ljubav
obogaćena sećanjem
podseća koliko je
bilo dotaknutih zora,
i neprospavanih noći u
našim dodirima,
prosutim nežnostima
poljubaca, pod kojima
su gorela naša tela…
