fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Iluzija pijanstva

Foto: Marko Marković

Ožderao sam se to  leto

I bio pijan od tebe I vina.

Svi su videli pijano pseto,

A ti si posve bila fina.

 

Žega je tog dana u glavu tukla

A ti u srce istom žestinom.

Lepotom I smehom  si dotukla

Ono što nisam mogao vinom.

 

Pržilo me iznutra  gadno

U izmaglici tebe gubeći,

Udaralo je vrelo I hladno,

U iliziji vina ljubeći.

 

Dugo je zvonio sa usne smeh ti,

Niz lice padao kose pramen.g

Mreo sam isto kao tvoj greh ti.

Dok me je gutao tanina plamen.

 

Kukavički sam tog leta padao,

Dečački pio, naivno patio…

Pogled me tvoj žestoko ubadao

I prepun tuge na put pratio.

 

Otišao sam, kažu, neki stranci,

Ogegao drumom posrćući.

Sa mnom su išli I tvoji lanci,

Al nikad nisam stigao kući.

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.