Sve češće mi se detinjstvo vraća
I uporno budan sanjam.
Tvoje slike sklanjam da ne umrem
Od prošlih bolova.
Ima jedan oblak u meni,
Koji me stalno u
Dečačštvo vraća.
A noge su mi spore.
Srce mi od olova.
Sećam te se, al bledunjavo.
Proviriš iz rukava, očiju…
Iz pesme znane što pali u nama
Ko prvo žestoko piće.
Zoveš me odnekud.
Ali ne mogu da krenem.
Hteo bih a, nemam kud.
Zakasnio sam na kočiju
U kojoj si otišla sama.
Uvek sam bio tvoje tunjavo
Biće.
I sad mi je preostalo
Samo da svenem.
Šapućeš… čujem…
Ko nekad, na času, u školi.
Jer nemam pojma o ratovima,
Ni ko koga mrzi,ni voli.
Osluškujem…
Čujem ti srce u glasu
Kako snažno lupa.
O, kako bih pokidao sve
Skazaljke na satovima.
Koji su žurili da nam
Potroše tela.
Kako bih uskočio u njega
Da te vreme vrati
I da me nežnost okupa
Ko usna tvoja vrela
Koje nema.
Sve češće, tvoja sena me prati
Koju neću nikada stići.
Ponekad mi bane
Iznenada onako mlada.
Oživim je, ali kad joj
Poželim prići
Pretvori se u rane
Koje me bole.
Koje varniče ko trole
Od tereta ljubavi
Koja polako gasne
Po ulicama pustim i golim.
I koje će me odneti jedne
Večeri kasne
Kad prestanem da te volim.
