fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Novi početak

Foto: Dušan Stojančević

Put svako ima na ovom svetu
Čim oči otvori u svome gnezdu,
Možda tvoj put anđeli pletu
da kreneš po svoju daleku zvezdu.

Putnik si na malom ostrvu neba
I klica iz koje će dobrota nići.
Kreni ka zvezdi, ona te treba
Pa makar do nje ne mogneš stići.

Na tome putu voli i moli
I nek ti vetrovi budu ko braća,
Veruj u ljubav, patnji odoli,
I videćeš da se dobrota vraća.

Nemoj da padneš kad klecnu noge,
Volje još više u srce dodaj,
A ako kloneš od brige mnoge,
Ustani opet, uspravno hodaj!

Rane su sastavni deo čoveka
Da bi se mogao čovekom zvati.
Život protiče brzo ko reka
I treba u ljubav verovati.

Treba pevati i kad te boli.
I kad te lome, gaze il pljuju!
Zato, izdrži, još više voli!
I ne daj da mržnjom srce ti truju.

A kada stigneš do zvezde svoje
Umoran, srebren, u crni petak.
Videćeš jasno da vredelo je,
Jer zvezda je samo novi početak.

Prethodni tekstLela Milosavljević: Božić
Sledeći tekstMisao dana
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.