fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Pretponoćna bajka

Foto: Labud N. Lončar

Noćas će patuljci zažmuriti
I neće te potkazati
Kad se iskradeš iz kuće u kasnu uru
Žureći da daš svoje mlado
telo.
Mesec će se s žutom lampom
Za oblake sjuriti
I tragove tvojih stopa skriće
Ko zvezde na tamnom
Abažuru.

Noćas će ti jagode put do mene
Pokazati
I ti ćeš krenuti smelo
Gazeći lišće ko antilopa
Da bi se stopila sa mnom
Uprkos svim predrasudama
I zakonima koji nam to brane.

Noćas ćeš pustiti suzu da ti
Iz oka kane
Ispraćajući lutke, trice i
Koještarije s rođendana.
Ljubićemo se i kidisati jedno na drugo
Ko dva kočoperna petla.
Smejaće nam se ptice
Kao ludama.
Bićeš u mom znoju okupana,
I sva od nežnosti,
I sva od svetla.

Noćaš ćeš najlepšu muziku čuti
Na postelji od paprati.
Bićeš umorna i bleda
Od putovanja kroz moju krv
I rana zadobijenih iz teškog boja.
Gola ćeš na mom ramenu zaspati.
Šuma će utihnuti
U moru meda.
Cvet će niknuti u kamenu.
Odjeknuće viola od bola.
A u tebi će roviti crv
Pun nade i nespokoja.

Noćas ćeš se na prstima
Ušunjati pred svitanje
U svoj tihi sobičak.
Mesec će ugasiti žutu lampu,
Zavaravajući hajku
I tvoje tajno skitanje.
Zaspaćeš sklupčana
Na postelji ko čičak
Odnoseći u san mene
I svoju najlepšu bajku.

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.