Trg ili ulica Autora pisane reči
Šetajući kraj obale Dunava uživam u pogledu na ljude, drveće i ptice. Retko se desi da me privuku prodavci i njihova roba nabacana na klupe. Dva velika ispisana kartona privukla su moju pažnju terajući me da zastanem na tren i pročitam sadržaj:
“IZNAJMLJUJEM KNJIGU
2 Sata – 100 din
1 sat – 50 dim
….
SADRŽAJ POEZIJA
KRATKE PRIČE
MALE MUDROSTI
S’ POŠTOVANJEM
AUTOR NEBOJŠA LUCIĆ”
Zastao sam naravno na pristojnoj udaljenosti i posmatrao prolaznike koji su uz osmeh primećivali kartone i produžavali dalje. Približio sam se klupi i kako ne ugledah Autora uzeh knjigu “Pismo nepoznatoj ženi” u ruke i prelistah. Pred mojim očima su se ukazivale veoma lepo dizajnirane stranice i naslovi: Zvona, Ako, Vrati mi, Sto puta, Duga,…..ren, Eh, Devet dana……..,Igre zavođenja, Emocije, pa još tuđe a na kraju i sam nasmejani Autor Nebojša Lucić sa sve osmehom na licu.
“Izvolite, pogledajte molim Vas. Ja sam to pisao za čitaoce kojih je sve manje……….”
Razgovarali smo nekoliko minuta i saznao sam da i on kao i mnogi drugi pisci i pesnici “nekomercijalnih naslova” u želji da svoje delo učini dostupno čitaocima koristeći sopstvenu maštu šeta od klupa na keju preko Knez Mihajlove ulice i Kalemegdana do Ade Ciganlije. Poneku knjigu proda po veoma popularnoj ceni a vrlo često izmami osmeh pa i poneku pohvalu za svoj rad.
Razgovarao sam i po ko zna koji put se setio pojma “Globalizacija” koji nam menja živote bez obzira gde se nalazili. Današnji izdavači imaju velike knjižare na najboljim mestima. Dostupni su i preko mreže trafika ma gde se one nalazile ali pune naslova bez sadržaja, knjiga bez duše i emocija.
Setio sam se i do juče velikih izdavačkih kuća koje su u svom Poslovniku imale zapisanu obavezu da neguju mlade autore i plasiraju njihova dela, koji nisu sve gledali kroz stopu profita jer su profit zarađen od drugih visoko tiražnoh naslova preusmeravali u fond iz kojih su se štampala dela mladih i novih autora. Većina ih ne postoji. Uništene su, bankrotirale, prodate ….
I sam sam autor nekoliko knjiga i potpuno sam svestan ciljeva današnjih izdavača a i muke potrebne da bi se knjiga prelomila, katalogizovala, odštampala i na kraju promovisla.
Godinama već pokušavam da pronađem način za plasman. Često se razočaram uslovima smišljenim za nove autore ali ne posustajem kao ni Vi poštovani čitaoci. Radim uz pomoć nekolicine divnih prijatelja koji ne gube nadu već svojom energijom menjaju i nas i svet koji nas okružuje.
Dok pišem ove redove okupira me misao da u svakom našem gradu postoji neki trg ili uličica koja je omiljeno šetalište. Predpostavljam da je svako to mesto svakodnevno okupirano prodavcima šarenih stvari i ponekim slikarom sa svojim delima. Predpostavljam da se ponegde, ponekad pojavi i tamošnji Nebojša Lucić sa svojom plemenitom idejom da promoviše ne sebe već knigu, poeziju ili prozu. Predpostavljam da se i Vama ta ideja dopada te Vam predlažem da svako u svom gradu, mestu ili gde već živi pokrene jednu akciju koja možda zvuči dečije:
“Proglasite Trg ili Ulicu na jedan dan svakog meseca u Trg ili Ulicu Autora pisane reči!
Dozvolite da se pojave sa svojim delima i da stoje kraj njih i da prolaznicima koje će naslov ili autor zainteresovati ispričaju svoju priču. Dozvolite svakom da vidi da su autori kreativni dostojanstveni borci za slobodu misli. Dajte im priliku.
Zamislite samo poštovani čitaoci kakav bi to dan u svakom mestu bio? Pun autora i knjiga i sugrađana kajiko šetaju i razgovaraju. Kao na sajmu. Možda će se pridružiti i nekoliko prodavaca cveća a možda i neko sa violinom ili gitarom?
Siguran sam da će mnogi naslovi naći svoje čitaoce a glas o autorima otići bar jednu ulicu dalje. Možda se neko od posetilaca osmeli pa objavi svoj naslov i na nekom od sledećih Dana Autora pisane reči stane sa druge strane? Siguran sam da hoće!
MOLITVA
Poslušaj me Bože, slušaj me dobro ša ću ti reći, mnoge sam pute proš’o, neke tek moram preći.
Podaj mi snage, ljubavi, volje,
da hrabro kroz život idem,
ali bolje, još – bolje.
Da imam hrabrosti da sebe vidim,
k’o što me vide ljudi sa strane,
da znam da crvenim i da se stidim,
I da nikome ne tražim mane.
Da ne činimzlo, nikome, nikada,
da zbog mene niko – ne strada,
da me u putu samo lepe misli drže i vode,
da volim ljude, ali i – izrode,
da volim crno kao i belo,
da cilju dođem k’o čovek – smelo.
VREME
Prosečan čovek za pet do sedam minuta ispuši cigaretu, za pet decenija postane mudar, za pet sekundi budala, ako želite da se izdignete iznad nivoa proseka, zaboravite na pomenute vremenske intervale, dakle trudite se da u životu vreme iskoristite a ne – merite. I nikad ne zaboravite, u životu se broji i računa samo ono što ste učinili, a ne – mogli.
