Jesu li ti još dosadni dani
u prostranom ateljeu
izvajanom od stida i zvevda?
Jesi li još uvek nežna i meka,
opijena mirisom boja
i razigrana u svojoj nagoti,
patrijarhalna bludnice
puritanskog razvrata?
Držiš li još na štafelaju
ranjeno srce večitog dečaka,
zamazano bojama ravnice,
uronjeno u vino i bol?
Tvoje slike sam odavno spalio,
na njima je previše sećanja
koja okupiraju misli
i prete da me unište.
U san mi dolaze pesme
koje od iskona traže put
i žude da se sretnu sa tobom
u mimohodu ljubavi i umetnosti.
Znam da više ne misliš na mene,
veruj mi, ni ja tebe ne spominjem,
samo slučajni povetarac
još uvek zna zlokobno
da prošapue tvoje ime.
