Po zlatnom pesku
vrhovima prstiju
ime ti ispisujem.
I kao morski talas
u sećanje nadolaziš.
S ‘ vremena na vreme,
u kofer prošlosti
zavirujem.
Kao ožiljak na duši
nikako ne prolaziš.
Prelistavam dnevnik sećanja
sa očima punim suza.
I opet nerado priznajem,
srce mi je tebe gladno.
Od suza bistrih, toplih
pokvašena mi bluza,
na pomen tvoga imena
drhtim, postaje hladno.
U sebi vešto čuvam
nadolazeći krik.
Steglo se srce k ‘o kamen
u koji si uklesan.
U dubini ranjene duše
gde stanuje tvoj lik,
shvatila sam odavno,
zauvek si urezan.
