Ne pisati o kapima slasti
iz prezrele smokve ravno je
skrnavljenju srcemolitve.
List loze i šuškavost opne lešnika
za dlanove tvoje čuvam što svemu izmiču.
Mi reka smo – talasa se odrekla
zarad sreće riblje u dubinama
bez udica.
Stopala tvoja pravac su za mora
neotkrivena svaki put kad
pomislim: kraja smo se domogli.
Vetar koracima tišinu uči
čudeći se kako kraljevske odežde
kraj srebrnih ukosnica zaboravlja.
Ne pisati o kapima znoja
na tvojoj nadlaktici, isto je što i
opovrgavati postojanje svetlosti
na telu svitaca.
Mozaik tvog osmeha
kad mi se rečju primakneš,
uvek me na segmente podseti.
One zbog kojih opstajem.
