fbpx
spot_img

Valentina Novković: Mozaik

Ne pisati o kapima slasti
iz prezrele smokve ravno je
skrnavljenju srcemolitve.
List loze i šuškavost opne lešnika
za dlanove tvoje čuvam što svemu izmiču.

Mi reka smo – talasa se odrekla
zarad sreće riblje u dubinama
bez udica.

Stopala tvoja pravac su za mora
neotkrivena svaki put kad
pomislim: kraja smo se domogli.
Vetar koracima tišinu uči
čudeći se kako kraljevske odežde
kraj srebrnih ukosnica zaboravlja.

Ne pisati o kapima znoja
na tvojoj nadlaktici, isto je što i
opovrgavati postojanje svetlosti
na telu svitaca.

Mozaik tvog osmeha
kad mi se rečju primakneš,
uvek me na segmente podseti.
One zbog kojih opstajem.

Valentina Novković
Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek za ruski jezik i književnost. Bavi se pisanjem poezije i kratkih priča kao I prevođenjem. Njeni radovi se nalaze u mnogobrojnim zbornicima, elektronskim i štampanim časopisima, a neki od njih su i nagrađivani. Prvu samostalnu pesničku zbirku “Bezvremneo” objavila je 2014. Bez obzira na okolnosti, uspešno se održava na površini nade. Živi i radi u Beogradu..