Jednom sam šila belu haljinu
Za nju sam tkala svilu mesečine
Štepala uzdahom, sitnim bodom
Krila od pogleda i sunčanog ogledala.
S’ proleća sam behar brala
U rukave ušivala, krila joj širila
Pena mora je zavodila, pozivala
A ona je samo šuštala, otežala.
Ni magle, snegovi, ni kiše
Ništa joj ne pokvariše
Hiljade niti čežnje iz nje sijaše.
Spustih je da popijem
Za godine lek. I odneoše je
Ako će biti pelena za ljubav
Žao mi nije.
(Iz knjige:”DUŠOLIKI SVETLOPIS”)
