Ne mogu da razumem ljude koji kažu da nikada ne bi mogli da žive negde drugde osim u tom određenom mestu, njihovom selu, gradu, državi. Ne razumem ljude koji su po njihovom mišljenju trenutno u jednom predivnom gradu, ali ih hvata teška nostalgija za zavičajem. Kažu da ništa nije lepše od tog mesta gde su rođeni, gde su rasli i proveli svoje divno detinjstvo. Osećam se kao osoba sa neke druge planete kad uhvatim sebe u ovom nerazumevanju. Ali, ne, ja nemam zavičaj. Tako kažem. Svi me pogledaju u čudu i pitaju me „Pa, kako to, odakle si ti?“ Uf, mrzim to pitanje. Ne zato što se možda stidim svog porekla ili mi je teško govoriti o tome. Prosto sam se umorila od dugačke priče koju tako često ponavljam. Ali, hajde, ispričaću je ponovo, ovog puta, pismeno.
Rođena sam u Glini, jednom gradu u Hrvatskoj. Kad sam bila mala, taj grad sam doslovce zamišljala poput gline, a onda su mi roditelji objasnili da imena raznih gradova ponekad zvuče čudno, ali svakako ne izgledaju tako. Ipak, pronašla sam grešku u toj rečenici, neki gradovi zaista izgledaju čudno, ustvari bolja reč bi bila čudesno, što asocira na nešto mnogo lepo. Svojih prvih deset meseci života provela sam u Slunju. Do prošle godine samo sam slušala o tom mestu, o tom gradiću. Moji roditelji su se u okolini Slunja rodili, tamo proveli svoje detinjstvo, odrasli, sreli se, zaljubili, izrodili decu i vodili svoj život u svom zavičaju. Eto, tako sam ja poznavala tu reč zavičaj, ali sama nisam mogla da kažem da je Slunj i moj zavičaj, jer nakon deset meseci od mog rođenja, nastala je „Oluja“ i izbegli smo u Srbiju.
I nakon dvadeset i jedne godine, ja sam u autobusu, putujem na Plitvička jezera da posetim očev rodni kraj. Još ne mogu da shvatim da je to bilo stvarno, ali sećam se kako se autobus brzo kretao na tim čudnim vijugavim putevima Korduna. Ne zamerite, ja sam odrasla u Vojvodini, sve što nije ravnica mi je u stvari čudno. I eno ga, neki nestvaran gradić, kao da je izronio iz neke uvale. Stižemo i ulazimo u njega preko glavnog magistralnog puta. Moj prvi pogled na Slunj me je opčinio. Taj grad liči na neko bajkovito mesto, reke koje protiču kroz njega ga čine neodoljivo čarobnim, tako je čudesan. Ne mogu da verujem da je to upravo ona Korana u kojoj se na jednoj slici moj brat i sestra kupaju. Dalje prolazimo i nailazimo na te čuvene stepenice o kojima mi je sestra pričala. Zvučalo je kao da su mnogo veće dok mi je pričala. Gore iznad njih, pa još malo pravo ka središtu grada se nalazila naša kuća, velika, lepa i bela. Sada je motel . Po povratku kući u Srbiju, ponovo sam prošla kroz Slunj, taj bajkoviti gradić. Nemam nikoga tamo, samo sam prolazila kroz njega. A onda sam počela da zamišljam kako bi to bilo da se rat nije morao odigrati. Da li bi danas govorila kako nigde drugde sem u Slunju ne bih mogla živeti? Toliko sam slušala od roditelja o srećnim danima provedenim upravo ovde na tim obalama reka, u okolnim selima kod rodbine, na prelepoj terasi njihove kuće. Zamišljala sam ih kako su se sreli i zavoleli, zamišljala sam svog brata i sestru i to kako ih prva sećanja vežu baš za ovaj grad. I prvi put sam osetila neku nostalgiju, ne znam kako bih to drugačije opisala. Bilo mi je žao. Počela sam da plačem, gorko i iskreno. Ko zna kad ću opet proći ovuda? Zašto ovaj lepi grad nije moj zavičaj? Shvatam sada nostalgiju moje porodice, shvatam zašto se svaka priča vrati nekim prirodnim tokom poput reke, u ovaj grad. Shvatam i neutešno plačem. Ipak posle dugačkog puta i mnogo krivina smiruje me povratak u poznatu ravnicu. Čudno je to kako se bure u srcu smanje čim ugledamo poznati krajolik. Ipak onu lepotu ne mogu baš lako da prebolim.
