fbpx
spot_img

Željko Iličić – druid iz Lapova

„Svi putevi vode u prirodu.“ Ovaj citat sam pročitala na vašoj stranici „Centar za povratak prirodi ReWild“. Tu pročitah i da je ideja o pokretanju ovog centra nastala sa ciljem podizanja svesti, o potrebi čoveka da živi u skladu sa prirodom. Recite nam nešto više o samom centru i aktivnostima koje tu realizujete?

Ideja o Centru je nastala pre više od deceniju i po. Tada je ustanovljeno dosta bitnih stvari: pravac delovanja projekta, oblik sadejstva sa komunom i mladima, forma… Nažalost, tada su želje bile veće nego mogućnosti. Tek nakon desetak godina stekli su se uslovi za realizaciju projekta.

Sam Centar za povratak Prirodi predstavlja regionalni centar alternativnih kulturoloških dešavanja sa najvećim akcentom na odnos ljudi i Prirode. Ništa u ljudskoj istoriji se nije tako degradiralo kao odnos prema Prirodi – od nekadašnjeg savršenog do modernog nepostojećeg. Smatramo da je ta izolacija čoveka od Prirode glavni uzrok mnogih negativnih psihofizičkih posledica koje viđamo kod modernog čoveka. Iz tog razloga, u samom Centru radimo na rekonekciji, pomažemo ljudima da ponovo postanu deo prirode, da umeju da se snadju u njoj, da uživaju u njenim blagodetima, a ne da “preživljavaju” kao što to često možemo čujemo.

Priroda je stvorena za život – ako umete da ga živite u potpunosti.

Takav život donosi unutrašnji mir koji je čovečanstvo izgubilo.

Željko Iličić

Vi ste osnivač konglomerata „Staro brdo“, u okviru kojeg ste osnovali azil za konje. To je ujedno jedini azil za konje u Srbiji. Koliko konja zbrinjavate trenutno i koliko je taj humani posao zahtevan? Imate li posetioce i da li primate novčane donacije radi proširivanja kapaciteta i poboljšanja postojećih uslova za životinje?

Azil za konje “Staro brdo” je trenutno jedini na Balkanu. Nažalost, čini se da će još dugo to ostati, strukture vlasti ne prepoznaju ovaj projekat kao nešto što bi trebalo lokalno proširiti – bez obzira što je potreba za azilom krajnje evidentna.

Počeo je zvanično sa radom 2015. mada sam pre toga, sam spasavao konje od 2012. Trenutno zbrinjavamo 16 kopitara (konja i magaraca), a u pojedinim trenucima ih je bilo preko 30. Posetioce primamo u Danima otvorenih vrata. Tada svi mogu da dođu, upoznaju se sa nama, životinjama i samim mestom – volimo da budemo transparentni.

Trenutno, samo nas dvoje (retko troje) održava azil i pošto smo volonteri, a ne radnici (azil nema finansija da plaća radnike), jako teško funkcionišemo. Posla je puno, polovina životinja zahteva specifičnu negu, ishranu i terapiju, što zahteva našu budnu pažnju tokom čitavog dana. Ne ostaje nam puno vremena za privatni život i odmor.

Finansije postaju hronični i sve veći problem, pogotovo od kako je nastupila korona. Azil nema stalne donatore, nema pokrovitelje, nije na budžetu opštine, niti države. Izdržava se skoro isključivo od donacija privatnih lica i našeg volontiranja.

Nadamo se da će se u bliskoj budućnosti nešto promeniti… Iako ta nada sve više bledi, mi ćemo nastaviti da dajemo sve od sebe.

Željko Iličić

Ono po čemu ste još jedinstveni u zemlji, jeste Tragačka stanica koja se bavi  tumačenjem tragova, praćenjem i pronalaženjem izgubljenih ljudi i životinja. Kako ste došli na tu ideju i da li ste već bili angažovani?

Tragačka stanica je, kao i ostali projekti pod Starim brdom, spontani projekat. Nastao je iz potrebe da se u budućnosti izbegnu nemile situacije bezuspešnih potraga za ljudima (kakva je umalo bila i potraga za Malčanskim berberinom gde hiljade ljudi traži kriminalca koji je pronađen na samo sat vremena hoda od mesta zločina). Razlog za to je što Srbija nema klasične tragačke službe, sleditelje tragova.

Potrage koje se vrše u Americi, recimo, počinju sa psima i ljudskim tragačima, a tek onda izlazi policija koja “češlja” teren. Maltene svako mesto ima svoju grupu tragača, mahom dobrovoljaca. Procenat nađenih lica (izgubljenih, pobeglih ili žrtava neke nesreće) je dvadesetostruko veći nego u Srbiji. Kod nas se kultura traganja ne neguje. Ne bih da nagađam zašto, jednostavno je nema. Mislim da bi par timova osposobljenih ljudi, koji bi prvi stigli na teren, znatno povećao šanse za dobrim ishodom, usmerio i skratio potragu – i ubrzao sve procese.

Traganjem se bavim skoro 4 decenije. Počeo sam kao sasvim mali dečak, uz svog oca, lovočuvara, čiji je posao bio praćenje i pronalaženje lovokradica. Sa praćenjem sam nastavio, manje ili više, tokom i nakon vojske, sa željom da jednog dana postavim temelje Tragačke stanice i stvorim jedan takav pokret u Srbiji. Sva moja angažovanja po tom pitanju su privatna, uglavnom edukativna, ali ima i standardnih aktivnosti klasične potrage (mahom za izgubljenim, starim ili dementnim osobama). Državni aparat praćenje tragova, kao ni aktivnosti pomenutog azila, očigledno ne prepoznaje kao nešto što bi trebalo uvrstiti u standardnu obuku bilo koje grupacije.

Željko Iličić

Vaša ljubav i brižnost prema svim živim bićima je dirljiva i više nego očigledna. Da li ste oduvek brinuli o životinjama i bili orjentisani ka stvarima kojima se bavite danas ili ste vodili drugačiji način života?

Oduvek sam okrenut životinjama i prirodi. Moja kuća se nalazi na ivici šume, na početku Starog brda. Nikad nisam znao za drugačiji način života. Jedini period mog života kada sam bio prinudjen da više vremena provodim u gradu i na asfaltu su bile studije koje sam iz tog razloga jako teško podneo.

Ljudi se boje da napuste svoje kancelarije, iako u njima nisu srećni. Ne usudjuju se da odu u prirodu, iako su usamljeni u svoja četiri zida. Navikli su na nezadovoljstvo i zaboravili da je iskonski mir u prirodi. Kako motivišete ljude da se vrate sebi, odnosno prirodi?

Ne trudimo se ničim specijalnim da motivišemo ljude. Sami sebe motivišu kada provedu neko vreme ovde, sa nama.. Kada uporede naše i njihove užurbane živote pune stresa, obaveza i lažnih idola, sa puno bespotrebnih ciljeva – veliki broj njih spontano shvati da su otišli na pogrešnu stranu i da se trebaju vratiti sebi – onome što im priroda daje. Pre svega mislim na unutrašnji mir. Da ih ne probudi telefon. Da nisu u obavezi da budu deset puta dnevno, u određeno vreme na određenom mestu. Da shvate da svet neće stati ako nešto ne ide savršeno po planu. Da je život kratak… Neko mudar je rekao:

Komfor je droga. Daj ljudima komfor i gledaj kako sami dižu svoj zatvor oko sebe. Komfor je mesto gde svi ljudski snovi odlaze da umru.

Željko Iličić

Verujem da se vaša porodica ponosi vama, deca vas vide kao neustrašivog Supermena i Druida. Otkud to Druid? Jeste li uspeli da prenesete deci vašu ljubav prema životinjama i šta za vas predstavlja glavni orjentir u pristupu vaspitanju dece?

Porodica vrednuje moj rad i zalaganja, daje mi punu podršku i to je sasvim dovoljno. Ne opterećujem nikoga svojim načinom života. Smatram da dajem zdrav primer svom detetu oko nekih najbitnijih životnih lekcija, ne pričom nego postupcima. Prijatelji me znaju pod nadimkom Druid jer oduvek imam veoma prisan kontakt sa životinjama, jako blisku i jasnu neverbalnu komunikaciju koja se, na žalost, u današnje vreme retko viđa.

Takođe, dosta se bavim biljkama, lekovitim, jestivim, otrovnim, uživam u svim darovima Prirode, na sve načine. Puno radim i sa decom, mahom decom iz grada. Ne glumim psihologa, ni mudraca.

Tajna moje lične sreće je jednostavna: prihvatam stvari koje ne mogu da promenim. Ostale stvari menjam dok ne budu kakve želim da budu. Svako je gospodar svoje sreće i niko mu to ne može oduzeti, ni pravo, ni moć da bude srećan i živi kako želi.

Željko Iličić

Kada govorimo o deci, vi držite i neke radionice, zar ne? Kojem uzrastu su namenjene i koliko naplaćujete te usluge?

U ReWild centru održavamo razne radionice snalaženja u prirodi, paljenja vatre, prečišćavanja vode na terenu, izrade skloništa. Namenjene su i prilagođene raznim uzrastima. Plaćaju samo odrasli, a cena je prilagođena aktivnostima i uglavnom košta oko 2.000 dinara po osobi. Veći deo te sume ide kao donacija i pomoć Azilu. Time dajemo naš doprinos omasovljenju pokreta ReWild.

Željko Iličić

Humanost i humanitarni rad definišu vaš život. Za posao koji obavljate je potrebna velika ljubav i volja, istrajnost… Koliko odricanja je bilo potrebno? Šta smatrate svojim najvećim ostvarenjem u dosadašnjem životu?

Trenutno su moja lična odricanja premašila granicu koju mogu da podnesem, da budem iskren. Situacija sa koronom je otežala život čitavoj ljudskoj populaciji. Nadam se da će se u neko dogledno vreme sve to srediti i da ćemo svi moći da se vratimo svojim životima. Nadam se da negde neki mladi ljudi gledaju, uče i da će jednog dana “preuzeti štafetu” od nas Starobrdjana, da možemo da odmorimo, predahnemo, živimo a da oni budu aktivisti i predvodnici u nekim zdravim stvarima.

Svojim najvećim ostvarenjem smatram promene. Promene koje je Staro brdo i ovo malo ljudi u njemu napravilo u društvu i svesti ljudi svojim idejama, primerima i radom. Promenili smo jedan deo vremena u kome živimo, na način i u smeru u kome smo hteli. Ostavili smo trag i smernice za neke nove generacije.

Željko Iličić

Koji su vaši budući planovi?

Za budućnost planiramo da sve što radimo, ako bude mogućnosti, omasovimo i podignemo na jedan viši i bolji nivo.

To vam od srca želim. Šta biste poručili čitaocima? Verujem da mnogi ljudi u Srbiji razmišljaju o životu u prirodi, ali se ne usuđuju na takvu promenu.

Poručujem im da se usude menjati svoj život i svet… Dok se ne pokrenu, niko ih neće za ruku povesti izvan “kutija” u kojima se nalaze. Neka uplivaju u nove ideje i avanture, jer život je kratak… Lep ali kratak, ne treba gubiti vreme.

Svaki čas je pravi čas. Pravi dan za promenu je svaki dan koji svane.

Željko Iličić

Za sve dodatne informacije, pitanja i donacije, posetite sajt: starobrdo.com

Anita Pešić
ANITA PEŠIĆ, rođena je u Nišu 1987. godine. Po struci je vaspitačica – specijalista dramskog vaspitanja. Radi u vrtiću i ponosni je član „Asocijacije najboljih nastavnika u bivšoj Jugoslaviji – ANN EX YU“. Bavi se pisanjem ljubavne i rodoljubive poezije, a pre svega poezije za decu jer inspiraciju najčešće pronalazi u radu sa najmlađima. Do sada je objavila tri zbirke pesama za decu različitih uzrasta: „Boje duše moje“, „Bašte iz mašte“, „Let u svet“ i jedan dramski tekst za decu i mlade, pod nazivom „Sunčica i sedam čarobnica". Zastupljena je u brojnim medjunarodnim zbornicima poezije za decu i odrasle, a njene pesme prevedene su na engleski, bugarski, makedonski, romski i hindi jezik. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja, u zemlji i regionu. U slobodno vreme, Anita se bavi lutkarstvom, slikarstvom i fotografijom. Prepoznatljiva je po unikatnim lutkama koje izrađuje na osnovu dečjih crteža i fotografija, otuda i njen nadimak „Lutkoljubica“. Organizatorka je međunarodnih likovno-literarnih konkursa za decu. Osim u vrtiću, sa decom se druži i “online”, kada drži časove engleskog jezika deci iz Kine i Pakistana.