-Dobar dan mlad gospodin. Udeliš neki dinar za moju bolesnu čerkicu koja boluje od teške i neizlečive bolesti?
-Ček bre, zar koliko juče nisi imao sina koji boluje od teške i neizlečive bolesti?!
-Pa ovaj..jeste ali…ovaj… imam ja i čerkicu koja..
-Dobro de. Imaš pravo. Žensko dete ipak izaziva jače emocije od muškog. Nekako su krhkija stvorenja. Dosetljivo, moram ti priznati.
-Nije bato nego…ja sam mislio….
-Neka te…shvatam. Evo ti pedeset dinara, danas sam dobre volje. Pretpostavljam da si izbunario još nekog za neki dinar a to će ti biti dovoljno za čokanjče neke žestine.
-Hvala kume, Bog da ti da.
-I drugi put kada sam dobre volje. I evo ti jedan savet. Promeni to za neizlečivu bolest. Šta će joj pare kada je bolest neizlečiva? Podari ljudima nadu da će se ta čerkica možda izlečiti ako oni zavuku ruku u svoj džep. I promeni lokaciju. Ovde su te već svi upoznali. Pa juče si mi tražio pare za sina. Ali nemoj da ideš tamo gde su naseljeni bogataši. Beži od mermera i visoko podignutih ograda. Oni nemaju vremena ni da te saslušaju i tu se definitivno nećeš ovajditi. Pronađi neke siromašnije baze. Oni imaju više razumevanja za te stvari. Verovatno su i naivniji.
-Oću.
-Odlično…ajd…okrepi se pa u radne pobede.
-E…kume?
-M?
-Setio sam te se. Samo juče nisi hteo da zastaneš kada sam ti tražio pare a danas si baš dobre volje. Šta je razlog ako smem znati?
– Posle četiri vantelesne oplodnje mojoj supruzi i meni se konačno posrećilo. Čekamo bebu.
-Nek je sa srećom!
-Hvala bato…vidimo se.
