fbpx

žika ranković: medjugalaktičke spirale

Verovao sam, naravno naivno, da sam većinu stresova svakodnevice doživeo i preživeo sve do onog, kobnog, dana dok nisam rešio da sam spremim palačinke.

Mislim da je pored prženja jaja, pravljenja sendviča, mešanja ajvara, vucaranja usisivača po kući i brisanja prašine sa polica  za knjige,  to jedna od najjednostavnijih radnji kojom povremeno možete da se istaknete kao socijalno odgovoran i prilagođen pojedinac.

Roštiljdžije već spadaju u više kategorije. Ovo mu dođe kao polaganje za pionira u izviđačima.

Šta se događa kada „sijaličari“ (  to su oni za koje kažu da ne znaju ni sijalicu da zamene) odluče da krenu putem bez povratka, putem iskušenja. Da urade nešto što je iznad njihovih mentalnih, fizičkih i ostalih mogućnosti.

Palačinke!

Moja avantura počinje već sa idejom da napravim gore navedene, što svaka normalna osoba napravi uzgred, dok radi još dva tri teža posla, paralelno.

Prvo. Strategija!

  1. U čemu – tiganj teflon, zna se.
  2. Kako izgleda tiganj teflon? Isto kao svaki tiganj samo što je teflon. Dobro to.
  3. Gde se nalazi i koje je veličine? Pa zna se gde su tiganji i verovatno je veličine palačinke.
  4. Na koji broj se uključuje ringla 2 ? 3 možda? Ipak sam za trojku. Brate od viška glava ne boli.
  5. Da li se stavlja ulje za prvu palačinku? Normalno.
  6. A za ostale! A što bi? Led je probijen što bi se reklo.
  7. Na malom karo papiriću čitam: 1 kg bršna, dva jaja, ulje, kašičica soli, kašičica šećera, mleko ( po proceni) ?! Dodati i vodu da smesa bude zadovoljavajuće gustine.
  8. Ništa lakše. Prosto ko pasulj.

9. U čemu pripraviti „željenu smešu“!? – Naravno,  simpatična plastična vanglica nežno roze boje.

Pretpostavljam da sam uspešno i u zadovoljavajućim procentualnim odnosima promešao, izmešao i skarabudžio  navedene  artikle i da je ovo žućkasto što me zlokobno posmatra iz nežno-roze vanglice upravo to. Buduće plačinke! Oči u oči.

Malo, sasvim malo ulja, ali onako da oblajzne vrtucnem u tiganju  za koji verujem da se dovoljno zagrejao.

Krećem u bezazlenu avanturu tako što poprilično smelo i nonšalantno kutlačom zahvatam vragolastu, svetlodrap boje,  smešu. U levoj ruci držim tiganj koji je „zagrejan“ i  iskošen pod 80 stepeni u odnosu na pod.

Pri prinošenju kutlače sa tečnom palačinkom iskošenom tiganju prvi put osetih da me nešto štrecnu, mala nesigurnost, manjak samopouzdanja, šta li je? Kao ekserić nešto mi prozuja ispod dijafragme, ruka blago zadrhta a na moj ogromni užas iz kutlače u vreli tiganj krete podivljala smeša koja, umesto da formira u tiganju, koji sam po preporuci polukružnim pokretima vrteo gore dole, umesto, kažem, da formira krug,  kako inače sve normalne palačinke rade kada njima upravlja znalac,  u tiganju ostadoše polumeseci, linijice, pruge, kružići i cela slika je neodoljivo podsećala na neku od Polokovih slika. Možda je i on tako počeo?!

Tiganj se munjevito hladio, spustih ga na vrelu ringlu i kutlačom zahvatih još drapkaste smeše te brzo počeh da popunjavam praznine na površini teflona. Prethodno rasplinuti pokušaj palačinke već je dobio žućkastu boju. Pridružene šare kaskale su u potrebnoj boji  za oko 48 posto.

Stajao sam sa kutlačom u ruci spuštenoj niz telo sa koje dve tri kapi ulepšaše dosadno sive pločice oko šporeta. Znoj mi je u potočićima klizio preko vrata niz leđa a srebrnaste kapi su mi krasile čelo. Stresovi su jurišali na mene kao lavovi.

Odsutno sam gledao tu apstraktnu šaru u tiganju a onda panično shvatih da to treba okrenuti. Uzeh tiganj i kao vešti cirkuzant napravih pokret napred prema gore. Šara iz tiganja se ne pomeri. Uzeh nož. Obrezao sam ivice i ponovih urođeni, neuvežbani, pokret. Palačinka apstraktnog oblika polete malo na gore a onda se presavi na pola i stropošta se u prokleti vreli teflon.

Uzeh neku spravu sličnu nožu, u onoj žurbi stavih tiganj na sto i nekako dovedoh u red palačinku ali i mušemu na stolu koja krete za tiganjem u vis pa onda kao mrtva splasnu na dole a na njoj ostade šareni izgoreli krug. Delići koji su nedostajali na mušemi i dalje su bili u sobi ali na sasvim pogrešnom mestu. Da! Bili su na tiganju. Odozdo.

Samo bez panike, ponavljao sam u sebi. Ako ljudi, žene i deca ovo rade vekovima možeš i ti jedanputa. Izručih smešnu palačinku u metalni tanjir sa ružama po krajevima a onda nad sudoperom pokušah prstima da skinem deliće mušeme sa kretena teflona. Prvi pokušaj je pratio i krik koji me uplaši. To sam bio ja. Prst mi je bubnjao, kuckao, kao zub. Zanemarih i psihički i fizički bol i okrenuh se višem cilju. Moram da uspem. Jer, po ovome će me pamtiti generacije! Mislim, ako ne uspem. Biću predmet neukusnih šala na svim porodičnim skupovima.

Nekako uklonih ostatke drljave mušeme i vratih tiganj u upotrebno stanje. Ponovo kutlača, gore dole polukružno, smeša zauze ponovo neki apstraktni ali malo prihvatljiviji izgled. Rutiniirano zakrpih rupe na palačinki i već sa ozbiljnom dozom ljutitosti odstajah prvu stranu palačinke kraj šporeta. Ovog puta sam uspeo da taj kreten od palačinke nateram da napravi salto u vazduhu ali na moje iznenađenje ona to uradi dva puta i vrati se na istu stranu. Sa manje maničnosti i histerije ponovih radnju i palačinka poslušno prigrli teflon drugom, još nepečenom stranom. Stajao sam kraj šporeta dok mi je sreća lagano punila izmučenu dušu a suze radosnice punile krajeve mojih zamućenih očiju. Stresovi su mi još uvek grčili prste na nogama, miris izgorele mušeme se širio stanom. Ali, tog trenutka – znao sam. Uspeću.

Palačinke sam pravio sa samlevenom plazmom i euro kremom a izvestan broj sa lepim džemom od jagoda. Poslednjih nekoliko sam pustio da duže odstoje, da krckaju.

Počeo sam da improvizujem i iživljavam se. Pa šta. Može mi se. Uspeo sam.

Zaboravio sam brzo i tih desetak stresova koji su me, dok nisam potrošio celokupnu „pripravljenu“ količinu, izlupetali po glavi i nervnom sistemu ko čekićem. Sve sam zaboravio.

U mojoj pitomoj duši zavladao je mir. Palačinke su se veselo baškarile na tanjiru. Mušemu sam okrenuo na drugu stranu i na to mesto stavio nešto drvenkasto, jeftini suvenir iz neke od banja. Otvorio sam širom prozore da svi mirisi odlete, nestanu ka zvezdama koje su već svetlucale iznad grada.

Seo sam za sto i duboko odahnuo. Kiseonik mi je osvežio mozak i tek tada osetih ogroman umor i težinu preživljenog.

Pade mi na pamet da bih mnogo lakše podneo potapanje Titanika, mislim kao preživeli, nego poslednjih pola sata.

Zato, kao što rekoh, ko nije doneo kobnu odluku da se maši teflona i jaja i prvi put spremi palačinke, sam, taj ne zna šta je pravi stres.

Od tada sa mnogo više poštovanja prilazim svakoj osobi koja ima hrabrosti da svaki dan stane pred vrelu ringlu i rernu. To su heroji našeg doba.

 

 

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.