fbpx

žika ranković: nisam ja keve mi

Dobar dan!

Izvolite. Za koga glasate?

Ako mogu ja bih svoj glas dao Ceci, Caci i Cici.

Zašto da ne dragi gledaoče.

Može li mali komentar?

Naravno voljeni i mili gledaociću.

Ja mislim da bi trebalo više magaraca da imate u Vašoj emisiji.

Nedovoljno smo prisutni.

Ali gde ćete više. Uostalom ovo je emisija sa zvezdama a vi imate divnu emisiju ” Magarac pita”.

I mi smo  zvezde. Ako  glasamo  treba i da pevamo. Evo slušajte. Njaaaak, njaaak… Šta kažete?

Extra. Ništa gori od naših gostiju. U sledećoj emisiji ” “Zvezde govore” bićete u studiju.

Videćete koliko će Vam gledanost porasti. Jer, priznaćete, mi magarci vas najviše i gledamo.

Hvala voljeni gledaoče. Vidimo se u studiju.

Njaak. Njak! Takođe

 

Prvo su napravili studio za slikanje glavonja, trbonja, golišavih,  kozmetičarki, mađioničara i firmiranih političara. Onda su napravili još veći studio, halu, hangar, i okupili raspevane lakodajke da se slikaju, vrte, arlauču i mijauču.

Breht je prezirao tu bulumentu uniformisanih nasmejanih gmazova. Štancovali su ih negde iza kulisa, u mraku. Feminizirane,  nabildovane, gologuze plavuše i neočešljane mamlaze koji će da muljaju neke viceve i da blenu okolo. Ćelavi sa naočaroma za sunce na vrh glave.  

Nadiru kao poplava. Brbljivi, preglasni, samouvereni. Okreću ih tako kao na traci dok se ne izližu. Svetski, nema šta. Nogice prekrštene, iskošene, ogoljene, rukice na guzi, glavice vragolasto naherene. Vidi čuda, njih svi znaju, oni svakoga znaju. Oni su prijatelji, vole se, veselo i bučno se dive jedni drugima, na radost “običnih malih ljudi”, kako imaju običaj da kažu.

Oni su informisani i prisni. Sa svima nama su prisni. Oni su sa nama na ti. Oni nas vole. Mi smo prijatelji. Mi  obični, niko i ništa ljudići, i naši voljeni, nasmejani voditeljići.

A narodnjaci!? Divota.  Od jutra do večeri.  Vojska sa mikrofonima u ruci.

Gerentološki eksperimenti, naftalinci, sumanuto, posle svake strofe, aplaudiraju. Uživaju. Ko deca u cirkusu. Raduju se, tapšu svaki čas, i smeju se,  od srca, do suza, do slina. A “umetnici i umetnice” umeću li umeću, vrte li vrte, za sve pare.

Zatim pristižu raznorazni falični, polupismeni, muževi, žene, u garderobi sa buvljaka i od Kineza. Vesele Sojke i vidovite Zorke. Škrbi, zaljubljeni, usamljeni, izgubljeni, nepismeni, ofarbani narandžasto i zift crno. Navali narode još malo pa nestalo. Tu su  oni što pričaju gluposti koje bi bilo sramota pričati i u praznom buretu, pa patetični, ostavljeni i zaboravljeni, što bi rekli –  sve za ljubav. Nosaju cveće, pale sveće po ulicama, sve u obliku srca , na kraju se sretnu i plaču. Sa njima i pola  Srbije vlaži papirnate maramice.

Voditelji i voditeljke, zna se, masovno, džumle, listom, na kilo,  nenormalno duhoviti. Ne – no – rma – lno. Da crkneš od smeja.

Glavna fora: niko nikoga ne sluša. Bore se za reč, za svoj ružičasti prostor, ko kuče za kosku, još žešće, kao političari u predizbornoj kampanji. Bore sa kao lavovi, kao da im je poslednje. Da kažu, da se nasmeju u kameru, da prekrste nogice, zavijore kosice, izbace guze i kolenca, svetlucaju aljinčići, viruckaju vešići, a grudi i usta samo što ne puknu.

Dramatično su opušteni, nonšalantni, i vole svoje goste. Oni ćaskaju sa njima, smeju se sa njima. I sve opušteno. Nenormalno opušteno. Laganica. Levom rukom. Zakucavanje. Bez koske.

Veselo tebra. Relaksirajuće. Ko u ludnici. A gledaoci? Verni gledaoci, dragi gledaoci. Javljaju se, telefoni se usijali. Glasaju, hvale i mole: oćemo vas još, bravos, dajte nam još, samo tako, da je bolje ne bi valjalo i tako te stvari.

Sms onaničari ( ju! izvinte), tipkaju li tipkaju svoje priblesave poruke. Prosto ti milo što ih gledaš, osećaš ponos što si tu i doprinosiš. Stvarno, pa zar nije? Ko drugačije kaže laže.

Što je njima bolje i lepše mi smo sve srećniji. Srećni smo što su oni tako lepi i talentovani i nesebično nam se daju po ceo dan  i to svaki dan. Šta ćeš više od života. E šta ti je demokratija brate mili. Svakome prema potrebama od svakog prema mogućnostima.

Breht razmišlja da uputi pismo: “Hvala vam što ste nam izmislili novu planetu. Pink planetu. ” 

Ako se ponovo rodimo nećemo više da živimo u Srbiji. Hoćemo da živimo na Pinku. Da se družimo sa njima, pevamo i veselimo, da nas svi vole, pevaju nam narodne i zabavne melodije, hitove dana, nedelje i meseca, da nam vidoviti jedu iz ruke, da sa voditeljkama budemo na ti, pozivamo se na kafu i idemo na izlete sa njima. Ko zna odakle su svi ti lepi ljudi i gde je ta njihova planeta. Gde nestaju kada se svetla pozornice pogase.

Zato, ne treba sedeti kod kuće, gubiti vreme. Uzmite ono najnužnije i krenite.

Ako ništa drugo na toj planeti ima plavuša ko pleve.

Idemo i mi tamo pa neka propadnemo.

Živeo pink i pinkići ostali ludaci ne mogu im prići!

Pink nam je dao raspoloženje, zato ga treba  prodavati kao sirup u apotekama.

Popiješ malo Pinka i izrastu ti krila. Letiš okolo i uživaš. Šta te briga. Kome se ne sviđa neka radi nešto drugo, uči školu, bude poslanik, takmiči se na Olimpijadi, piše pesme.  Pa jel tako. Neka radi zadatke iz matematike. A nas, ove što za male pare letimo okolo,  neka ostave na miru. Mi vežbamo. Nešto. Pinkasto. Špicasto. Mi smo neki drugi. Izvinjavamo se, nismo odavde. Neka ostane među nama: noćas odlazimo! He, he…

Čuvaaaaaaaaj!

 

 

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.