D A LJ I N E
„želeo sam da te zaboravim
da sve prođe ko jesenje kiše
al uzalud sebe zavaravam
volim, volim, volim te sve više“
( refren iz narodne pesme)
tvoja soba putuje kroz pustoš u mojoj glavi
prepoznajem tvoje stvari
nežnost preteklu te noći
nežnost u tragovima
koja je kroz nečije prste
kroz dodire promakla
ostala u naborima tvoje bluze
na malim okruglim dugmićima
koji nadmeno svetlucaju
ispod tvojih grudi
čuvajući ih dok se odmaraju
od poljubaca bajatih ljubavnika
tog jula
prokletog, osmog,
koji kao crni zid stoji između nas
sve je nestalo
zauvek
i mislim bože mislim
dok lebdim u beskraju i praznini
kako sam bio srećan u dugim noćima punim tuge
dok sam te čekao kao život, poslednji dah,
svetlo u daljini
pristajući na sve sa tobom
odbacujući sve bez tebe
a sada
sve ćuti
samo tvoja soba i sećanja
i ja sa njima
letimo kroz pustoš između hladnih zvezada
putujemo tamo gde ćeš i ti kasnije doći
jer samo bog i ja znamo
da nam pripadaš
