fbpx
spot_img

Zoran Škiljević: Egomanijak (odlomak iz romana)

Da li sam zaista egomanijak, često sam se pitao. Kako, i na osnovu čega je ona muškarača iz vojne bolnice došla do tog zaključka? Jeste, dali su mi da uradim neke testove, i ja sam najpametnije što sam umeo odgovarao na pitanja. Gde sam pogrešio? Da li sam uopšte negde pogrešio? Da li je ona dovoljno stručna da iz mojih odgovora izvede prave zaključke? Jeste da sam o sebi oduvek mislio kako sam nešto posebno, ali valjda to svako tako misli o sebi. Istina, Jasna, jedna od mojih bivših, više puta mi je rekla da imam lepo negovan ego, i da joj to mnogo više smeta nego što zagledam svaku koja prođe ulicom.

Možda je veći problem to što drugi misle za mene da sam egomanijak i erotoman, a ja to zapravo nisam. Odnosno, možda jesam, ali samo delimično.

Imam izraženiji libido, ali šta ima loše u tome?

Šta je eskapizam, pročitao sam u enciklopediji. I nisam se oduševio odgovorom. Negiranje stvarnosti. Da ti čitav život prođe kao u nekom snu. Kao da si pod hipnozom. Začaran u svom svetu, gde ima vrlo malo mesta za druge. Oni su tu samo da ti služe, kao da si njihovo vrhovno božanstvo. I ko se primi na tu iglu, nema mu spasa. Taj otrov ima jače dejstvo i od morfijuma. A buđenje iz tog sna, vodi u šizofreniju. Ne zna se šta je gore: izaći iz tog sranja, ili ostati u njemu?

Nisam sebe video u toj koži. A to što volim da fantaziram, što zamišljam neke lepe stvari od kojih se niko normalan ne bi branio, šta tu ima loše? Šta ako ih ja tako prizivam?

Teško mi pada sve ovo što govorim. Voleo bih da to ne moram. Da sad nisam ovde, i da se bavim nečim lepim. Ali, nije mi se dalo. Iz nekog razloga sad plaćam cenu svoje nepromišljenosti. Svet nije pravičan. Da jeste, oslobodili bi me optužbe i pre nego što bilo šta kažem.

Šta bi mi, na primer, falilo da se ponovo zaljubim? Zar to ne bi bilo divno?

Samo da ne bude kako „stepski vuk“, odnosno stepski penis, traži svoju novu žrtvu. Ne, to nikako.

Stepski vuk, hm? Mučio me je taj pojam. Na Zelenom vencu sam za sto dinara na ulici kupio taj roman i pročitao ga. Bar pola od onog što tamo piše za glavnog junaka, priznajem, važi i za mene (izuzev onog dela koji je pisac namenio samo za ludake). I ja sam samotnjak. Evo, sve do sad, a dvadeset devet mi je godina, ne mogu da se pohvalim niti  jednim velikim i prisnim prijateljstvom (ne računam Gorana, s njim sam se najviše družio, ali nismo bili naročito bliski, a i on je pre dve godine zbrisao u Vankuver, za stalno, kako je rekao), – niti nekom dužom emotivnom vezom. Imati pravog prijatelja je velika stvar, a ja imam samo ortake iz kraja, školske drugove i poznanike. Površna poznanstva, daleko od pravog prijateljstva. Pravog prijatelja, nekoga ko će da pritrči u nevolji – ne. To je možda moj usud ili možda prokletstvo izuzetnih, darovitih pojedinaca?

Stvari treba sagledati sa više strana, zar ne?

Može li ljubav da kompenzuje nedostatak pravih prijatelja? Više puta sam razmišljao o tome – i sve do skoro sam mislio da može. Ako sve najbolje što nosiš u sebi podeliš sa što manje osoba – odnosno sa jednom jedinom – zar to nije najviše od onog što možeš da joj pružiš? Čitavog sebe. Oduvek sam želeo da imam nekog takvog ko može da mi pruži sve. I kome ja mogu da pružim sve. Zar to nije ljubav, i to ona prava?

Kada sam upoznao Marinu bio sam duboko u tim razmišljanjima. Želeo sam i ljubav, i prijateljstvo, i podršku, i razumevanje. Želeo sam s njom da stvorim mali intimni prostor u kome nema mesta za nepozvane goste.

Marina i ja upoznali smo se kod Lidije, njene sestre od tetke. S Lidijom sam tek bio počeo da se družim i verovatno bi se smuvali da se Marina nije pojavila. Još to nije bilo ono pravo muvanje, više obostrana simpatija, nešto neizrečeno što osećaš u vazduhu. Izgledala je atraktivno, brineta s paž frizurom i sa punim mesnatim usnama. Tek kasnije, kada sam već počeo da se zabavljam s Marinom, i kada sam je malo bolje upoznao, shvatio sam da je Lidija zapravo lujka. Pohisterisala bi za najmanju stvar koja joj nije po volji, kao neko razmaženo derište. Pošizela je kad smo Marina ja počeli da se zabavljamo, jedva je to preživela. Sujeta ju je kidala. Ali u jednom je bila fer, Marini ni reč nije rekla o našem više nego drugarskom odnosu. Ćutao sam i ja, pa ona uopšte nije ukapirala da se tu odigrala prava drama.

Ruku na srce, Lidija je bolje izgledala od Marine. Volela je izazovno da se oblači, ističe svoje atribute. Kad je čovek pogleda odmah pomisli na seks. Pogotovo pri pogledu na njeno lice i usne. To joj nije pomoglo u izboru momaka, a menjala ih je često. I sve sami pogrešni tipovi. Marina je imala bolju narav i bila neuporedivo zanimljivija kao osoba, iznad svega duhovita: Ja sam Marina, magnet za pametne muškarce – tako mi se predstavila. Zaljubio sam se u nju na prvi pogled, ludački.

Do upoznavanja je došlo slučajno. Dogovor je bio da Lidija pozove svoju sestru, a ja svog ortaka Gorana, pa pošto se skupimo kod nje i malo posedimo uz kafu i piće, odemo do nekog splava u provod. Međutim, zbog neke frke na poslu Goran je otkazao u poslednji čas, a napolju se spremala provala oblaka, pa smo nas troje konstatovali da bi bilo glupo rizikovati izlazak. Bolje je da ne mrdamo odatle. Neće nam biti tako lepo kao na reci, ali zato nećemo ni pokisnuti do gole kože. Potom je Lidija predložila da odigramo nekoliko partija jamba, a Marina i ja nismo imali ništa protiv.

Htele su me kockice kao nikad pre; pobeđivao sam, a one nisu mogle da me obore sa trona premda su se krišom dogovarale, misleći da ja to ne primećujem.

Svaki put kada bismo se Marina i ja pogledali, njeno lice bi se razvuklo u osmeh. Video sam kako joj se šire zenice. Činilo mi se da moje ime izgovara nekim drugačijim glasom, toplijim, nežnijim. U toku igre u nekoliko navrata smo se slučajno dodirnuli prstima, i to bi mi tako uzburkalo krv da bih na trenutak zaboravio gde se nalazim – malo je falilo da oborim sto i skočim ne bih li je poljubio. U tim trenucima želeo sam samo to i ništa više. A ona mi se samo smeškala, što sam  shvatao kao ohrabrenje.

Pobedio sam i u trećoj partiji, i već je bilo vreme za rastanak; u 23.05 kreće poslednji bus prema gradu. Marina i ja ustali smo da pođemo, ali Lidija je navalila na Marinu ne bi li je nagovorila da prespava kod nje. Ukapirao sam odmah zašto to radi. Primetila je da se između Marine i mene nešto dešava. Znao sam: ako Marina popusti, ispričaće joj ko zna šta, i odvratiće je od mene, šanse će mi nakon toga biti mimimalne. Ali, ako ne popusti – imam prolaz.

Marina nije popustila. Video sam razočaranje u Lidijinim očima.

Kada smo izlazili Lidija mi je dodala kišobran.

– Neka vam se nađe za usput – rekla je streljajući me pogledom. – I pokaži se kao džentlmen, nemam ja sestre za bacanje – naglasila je zapretivši mi prstom.

Nismo odmakli ni dvadeset metra od Lidijine zgrade, počeo je pljusak. Raširio sam brže-bolje kišobran, i zagrlio Marinu. Ona me je pogledala i klimnula glavom, opet sam video onaj isti osmeh odobravanja kojim me je grejala čitavo veče. Posle svega nekoliko koraka uhvatila me je oko struka isrce je počelo snažno da mi lupa – mislio sam da ću poleteti od sreće.

Poljubili smo se nedelju dana kasnije. Bilo je to ispred njene zgrade, na Hadžipopovcu, kada sam je otpratio kući posle poduže šetnje po Ušću i Donjem Dorćolu. Marina je bila pravi šetač maratonac, i volela je da boravi u prirodi. Kako čovek hoda tako i misli, negde je pročitala. Zato mnogo treba šetati, to je potrebno našim moždanim vijugama isto koliko i čitanje. Za razliku od nje, ja nisam bio lud ni za jednim ni za drugim, ali jesam za Marinom, pa smo mnogo vremena provodili zajedno.

Trčanje je volela još kao devojčica, a, kao gimnazijalka, na nagovor profesorke fizičkog, neko vreme je i trenirala atletiku, 400 metara bila je njena omiljena disciplina. Možda je zato imala tako lepo izvajane, duge noge, lepo zaobljenu zadnjicu i uzak struk, a, pri tom, nimalo joj nije manjkalo ženskih atributa. Naprotiv, imala je izrazito lep torzo. Ali, ipak, prvo što bi se primetilona njoj, to su njene tople i pametne oči.

Marina je bila tri godine mlađa od mene i, za razliku od mene, ona je završila Ekonomski fakultet. Čim je diplomirala, zaposlila se u Dunav osiguranju, kao referent u sektoru za rad sa privredom. Muškarci su je, naravno, primećivali. Svakodnevno je bila izložena muškim pogledima i napadnim udvaračima. To ju je opterećivalo jer želela je da bude opuštena, a na da stalno razmišlja o tome kako je prekrstila noge, ili kako će neko da shvati neku njenu pošalicu. I među kolegama je imala nekoliko obožavatelja. Više puta mi se požalila da joj dvojica glavonja iz kancelarije, iako oženjeni, zagorčavaju život. Jednom se desilo da dva meseca nije govorila s njima, pošto je do nje stigla priča kako su se kladili u dve plate ko će prvi da je kresne. Kada mi je to ispričala, došlo mi je da odem tamo i izudaram ih obojicu. Zadavim ih golim rukama. Klade se na nju kao na kobilu.

Izlazili smo svako veče, šetali gradom, držali se za ruke, ljubakali se gde god smo stigli.

Govorila mi je da sam „slatkiš“ zarobljen u telu dobrog frajera. Istina, skladno sam razvijen, imam dobro telo, govorile su mi devojke i pre nje. Visok, atleta, pravilnih crta lica – bezmalo kao da sam sišao sa filmskog platna, ne jednom sam čuo iz ženskih usta. Ali, pre nje, nijedna mi nije rekla da sam „slatkiš“.

Vikendom smo obično prelazili duže relacije. Kad vreme dozvoli, išli bismo na Adu, napravili krug oko jezera, potom produžili do Ade Safari, i tu popili domaću kafu, najbolju u gradu. Ili na Zemunski kej, od hotela Jugoslavija, do nautičkog kluba Zemun, i dalje do restorana Radecki. Ili stazom pored Ušća, jednom sa naše, drugi put sa novobeogradske strane. Ili stazom zdravlja kroz Banjičku šumu. Ili po sličnim stazama duž Košutnjaka i Zvezdarske šume gde smo nejednom, zavučeni u neki gustiš, čak i vodili ljubav, i to obično na njenu inicijativu.

Jednom mesečno išli smo u goste kod njene majke Sofije. Njeni su bili razvedeni, otac je živeo u Radovićima u Boki, odakle je rodom, a keva u Slankamenu, takođe u roditeljskoj kući. Ona, blago rečeno, nije bila oduševljena što se njena ćerka spetljala sa mnom, nesvršenim studentom, vozačem viljuškara. Ali Marina nije od onih osoba na čiji izbor partnera se može uticati roditeljskom pridikom, čak ni onom najdobronamernijom. (Znaš, ćerko, vreme ti je već da imaš nekog ozbiljnog, bolje obrazovanog, situiranog, misliš li ti da imaš decu, itd. itd…) Premda, prema meni je uvek bila korektna. Odmerena, bolje reći. Očito zbog Marine nije htela da primetim netrpeljivost s njene strane, ali bila je iluzija da će me ikad prihvatiti i ja se tome nisam ni nadao.

Njenog oca Vasilija upoznao sam prošlog leta. Navaljivao je da dođemo kod njega, u Boku, na letovanje; srećom, pa smo u julu oboje mogli da koristimo godišnji, spakovali se i došli. Dočekao nas je živahni, koščati šezdesetogodišnjak, koji je izgledao bar deset godina mlađi. Uopšte ga nisam takvim zamišljao. Mislio sam da je neki starac u kome nema više života. Naročito me je iznenadilo koliko Marina liči na njega, ne samo izgledom, nego i po karakteru. Učio nas je da vozimo motorni čamac, vodio po planinskim stazama i vrletima do brojnih crkava u okolini.  Uživali smo. Takvog čoveka je nemoguće ne voleti, isto kao i Marinu. Sto puta sam samom sebi postavio pitanje: kako neko u takvom biću kao što je ona može da vidi samo objekat svoje požude? Taj onda mora da nije normalan.

Jedne večeri, sedeli smo na obali i bacali kamenčiće u more, bio je mlad mesec a nebo prepuno zvezda. U jednom trenutku Marina me je uhvatila za ruku i rekla:

– Kažu da oni koji su zaljubljeni gledaju jedno u drugo, a oni koji se vole gledaju u istom pravcu. Da li nas dvoje gledamo u istom pravcu?

Iznenadila me je. Nisam se snašao.

Rekao sam joj da gledamo jedno u drugo, a čim gledamo jedno u drugo, gledamo i u istom pravcu, inače bismo zalutali. Ili tako nešto. Nije bila zadovoljna odgovorom, ali nije mi ni zamerila. Ili samo nije htela da kvari tako divan trenutak? Tek nedavno sam shvatio pravu pozadinu i svu ozbiljnost tog njenog pitanja. To je u stvari bio nagoveštaj onoga što će doći kasnije i udariti me kao maljem.

Tada sam počeo i da razmišljam o tome kakve sve čudne moći žene imaju. Pre Marine, zagledao sam bezmalo svaku i ložio se kao pubertetlija na noge, grudi, lice, a otkad sam nju upoznao, druge su za mene prestale da postoje. Kakav sam ja to onda erotoman? Ukroćeni erotoman možda? Ili, izlečeni erotoman? Ne verujem. Moja kolekcija pornića uopšte nije za potcenjivanje i svakim danom je sve bogatija. I, za divno čudo, Marini uopšte ne smeta taj moj hobi. A i zašto bi joj smetao. Bolje da sedim kući i gledam glumljenu akciju, nego da visim u kladionici, recimo.

Kad nije raspoložena kaže mi da sam kreten – kako mogu da gledam kako neko drugi svršava?

A kad joj je sve potaman, počne da me zadirkuje:

– Gledaj, gledaj, možda nešto i naučiš… Da si pametan, hvatao bi beleške…

Pa ko ne bi poželeo takvu žensku? Ha-ha, naročito jer je i ona čarobnica u krevetu.

Provalio sam joj sve erogene zone i tačno znam u kojoj prilici kako da joj probudim strast. Vrat sa leđne strane i levo uvo, čim joj ta mesta dotaknem jezikom ona sva zadrhti, pa zadrhtim i ja, i onda samo je pitanje ko će od nas dvoje pre da dotakne nebo. Nije da se hvalim, ali vremenom toliko smo se izveštili da to naše dosezanje vrhunca najčešće bude istovremeno.

Hedonizam u najčistijem obliku.

I što bi me uopšte bilo briga što za mene kažu da sam erotoman? Neka pričaju šta god hoće, važno je da Marina nema primedbi. Njoj baš imponuje to što u meni u svakom trenutku može da probudi požudu, i što taj oganj može da je ispuni srećom. Baš zahvaljujući njoj, svoju erotomaniju shvatio sam kao neku vrstu „titule“. Što bih se onda toga stideo?

Odlomak iz romana “Erotoman” (Presing, 2020)

Zoran Škiljević
Pisac sa predoumišljajem. Voleo bi da piše bajke, ali ne ume. Zato gomila kratke priče, romane i novele kao sumanut. Kao svojevrstan vid otpora narastajućoj stihiji ništavila.