fbpx

Zoran Škiljević: Podvig

Izašla je iz kupatila u beloj, tanušnoj majici, koja joj je jedva prekrivala bedra, puštene, duge kestenjaste kose, još pomalo mokre po krajevima. Potom je opasala kecelju boje letnjeg sutona i uputila se ka kuhinji. Prošavši pokraj mene na prstima, pretpostavljam misleći da sam uveliko u carstvu snova, međutim, prevarila se, kauč mi je samo služio kao osmatračnica. Uprkos polumaraku koji je vladao u sobi, na njenim nogama još se mogla nazreti poneka nestašna kapljica vode.

Upalila je svetlo u kuhinji – kao da (ni)je znala da je gledam i uživam u prizoru – i prišla radnoj ploči na koju je brzo razvašarila sve što joj je bilo potrebno, jaja, ulje, brašno, mineralnu, i njen večernji kulinarski šou mogao je da počne. Znalački odmerivši od svega koliko je trebalo, ispunila je do vrha svoju omiljenu, narandžastu činiju od najkvalitenije italijanske plastike – nije da se hvalim, ali tako mi je bilo rečeno u prodavnici, pošto sam za moju dragu uvek tražio sve najbolje. Uzela je u ruku žicu mutilicu, a drugom je pridržavala činiju, i onda počela da muti, muti, muti… kao ona Nadalina iz pesme, što muti, muti, pa zamuti pamet svima. Pomislio sam da je još nije prošlo ono nadahnuće od maločas, kada nas je moglo čuti pola komšiluka, i topio se od miline.

Zamirisale su mi palačinke, ali kako, pitao sam se, još nije upotrebila tiganj. Pre će biti da mi se pomutio razum dok ona tamo muti, muti, a sva treperi; treperi i ono parče krpe boje letnjeg sutona što drži njene grudi i bedra na okupu. Ko bi joj, takvoj, odoleo? I šta, kog vraga, tražim još u krevetu? Stvarno, šta više čekam kada vidim da sam spreman za novi podvig?

Hodajući na prstima bešumno kao utvara, prišao sam joj s leđa i uštinuo je za guzu. Ne znam ni sam zašto, štipkanje, pa još za guzu, nije moj običaj – naprosto, tako mi je najednom došlo.  A ona je, za nevolju, samo telom bila prisutna, odlutala je negde duhom i baš u tom trenutku bila setno zamišljena – to sam tek kasnije shvatio, iz reakcije koja je usledila.

– Joj! – vrisnula je i poskočila u isti mah, i otišlo je sve u nepovrat. Činija, ona lepa narandžasta, u kojoj se mreškalo naše buduće zadovoljstvo, izmigoljila se iz njezinih ruku, i sav njen trud, ta žitka, tek napola zamućena masa, završila je u sudoperi. Rasula se po njenom dnu i na naše oči nestajala kap po kap, kap po kap…

Zbog tog mog podviga bila je nedelju dana ljuta na mene. Bilo je to sedam dana moje Golgote. Ni na poljubac nisam mogao da pomislim, a kamoli na druge intimnosti. Pošto sam podlegao tom glupavom iskušenju (da je uštinem za guzu), morao sam da okajem svoj greh. Pregovori su bili mučni, teški i iscrpljujući, bar za mene. Na kraju sam morao napismeno da se obavežem da ću ubuduće svakodnevno iznositi smeće, narednih mesec dana umesto nje ići na pijacu, a do kraja godine subotom ujutru da džogiram s njom po Banjičkoj šumi. Tek onda mi je oprostila, rekavši da sam jedan običan slon.  Samo slon može da poruši sve oko sebe, a da ne dobije ono što hoće.

Ona mi je oprostila. Ali, kako ja sebi da oprostim? Koliko god to izgledalo nestvarno, nikad mi nisu tako zamirisale palačinke kao te večeri. O onom drugom zadovoljstvu i da ne govorimo.

 

 

Zoran Škiljević
Zoran Škiljević
Pisac sa predoumišljajem. Voleo bi da piše bajke, ali ne ume. Zato gomila kratke priče, romane i novele kao sumanut. Kao svojevrstan vid otpora narastajućoj stihiji ništavila.