Sve jasno
Pričah pre neki dan sa jednom saradnicom i neočekivano i prekoredno dobih temu za novo pisanije. Sve jasno. A šta je sve jasno i kome je sve jasno – to mi ranije nije bilo jasno, a sada mislim da mi je jasno.
Moja bliska osoba, nazvaćemo je Lara, bila na stručnom usavršavanju u okviru firme za koju je radila. Stručno je usavršavala strani jezik. Sedela sa svojom koleginicom u istoj klupi. Profesorka je imala uzrečicu kojom je uvek pitala da li je sve jasno. Larina koleginica je potvrdno klimala glavom, kao i ostali prisutni i odgovarala da je sve jasno. Lari ništa nije bilo jasno. Lara nije želela da u društvu ispadne glupa pa je sporadično i ona odobravala, mada, kako je vreme prolazilo shvatila je da nešto nije u redu i rešila da nešto preduzme. Usred časa, iznervirano, upitala je svoju drugaricu:
– Pa dobro, da li ti je stvarno sve ovo jasno?
– Nije.
– Pa zasto sve vreme onda govoriš da ti je jasno!?
Ispostavilo se da njih dve nisu bile jedine kojima nije bilo jasno. Ispostavilo se da svima koji su tih dana bili na ustavršavanju manje-više skoro ništa, ili bolje rečeno sve, nije bilo jasno. E, kada su to razjasnili, krenula je pravo ustavršavanje. Nešto se pitam šta bi bilo da Lara nije postavila to pitanje svojoj koleginici.
Zamislite situaciju u vojsci kada se starešina obraća vojniku strogo, autoritativno i povišenim naredbodavnim tonom:
– Da li je jasno, vojniče?
– Nije.
Smešno, priznaćete. Takav ili sličan scenario bi bio pisan za neku komediju, verovatno.
A šta ako nekad neko ili nešto usled nerazjašnjene nejasnoće zakaže? Da li je i onda smešno?
I tako…Setićete se i sami svakodnevice i mnoštva situacija sličnih ili potpuno drugačijih, a u kojima je jasnost bila transparentna. Mojih prvih 47 godina u takvim i sličnim situacijama protekoše Lepenicom. A iz Lepenice u Veliku Moravu, pa u Dunav, pa u…Crno more. Sve jasno.
