fbpx

Žuta

Foto: Neda Glišović
Foto: Neda Glišović

Zvao sam je Suncokret
Jer je bila žuta
Ko svetlo s bandere
Što prvi sumrak budi.
Između neba i zemlje
Sam lebdio sto puta
I okretao se zbog nje.
Pretvarao se da sam cvet
Čekajući da me ubere
I privije na svoje grudi.

U njoj su stanovale ptice
Svih meridijana,
Ljubili su se pingvini
I nestašne laste.
Ja sam bio Sneško
Sa Severnog pola.
Voleo sam je nehotice
Do sudnjeg dana
Hodao po margini
Između meda i bola.

Nikada nije bila ljuta,
Očima je umela da razgovara
I pripitomljava ljude i zveri,
Mravojede i mrave…
Zvao sam je Žuta
Opisivao je žutoj bubamari
Sa tufnama crnim.
Glumio mesečara
Po oblacima strmim,
I hodao u stratosferi
Bez srca i glave.

Zvao sam je Suncokret
Jer je krala zrake
Iz moga malenog srca.
Oooooo, kako sam živ
Bez ruku koje grle?
Između neba i zemlje
Gore krila i štake!
Žuta pčela iz moje čežnje
Med vrca,
I u dan ovaj siv
Cveta ljubav
Za neumrle.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.