Ulice glavnog grada odišu prepoznatljivom atmosferom: užurbane su, šarene i nadasve bučne. Gde god se osvrnete primetićete sijaset staromodnih kantara i što pravih, što improvizovanih tezgi za kojima gospodare prodavačice koje podvezuju kose maramama, a kusur vraćaju iz džepića na keceljama. Usput ćete razaznati vokabular tipičan za mesta na kojima nikome nije bitno da li ste se frljnuli nekim padežom. Srpski žargon ovde se razvio u svoj svojoj lepoti, a trgovci ga velikodušno rasipaju ga dok nemilice hvale svoju robu. Na srpskim pijacama ćete zateći doslovno sve što vam padne na pamet!
Prva pijaca otvorena je u Beogradu 1824. na Studentskom trgu, a nosila je ime Svetog Andreje. Bila je mesto broj jedan za trgovinu u glavnom gradu sve dok nije zatvorena čitavih 100 godina kasnije. U tom periodu otvara se nekoliko novih, od kojih većina postoji i danas.
Zeleni venac je iz milošte prozvan „kraljicom pijaca“. Kočoperi se u centru grada, upadljiva još iz daleka po dekorativnim crveno-belim krovovima. Otvorena je oko 1920. ali je od tada više puta modernizovana. Kraljica pijaca je toliko dominantna da kada neko spomene deo grada pod nazivom Zeleni venac, Beograđani najčešće prvo pomisle na pijacu.
Malo je onih koji znaju da je pravo ime Bajlonijeve pijace – Skadarlija. U narodu je prekrštena zbog Ignjata Bajlonija, jevrejskog trgovca zahvaljujući kome je podignuta. Izgrađena je između dva svetska rata, a u startu se na njoj roba prodavala isključivo „na veliko“. Ističe se šarmantnim kafanicama i preslatkim cvećarama. Nekada ste je mogli nanjušiti još izdaleka zahvaljujući brojnim kioscima za pljeskavice.
Najveća pijaca u gradu, Kalenić, izgrađena je 1926. zahvaljujući beogradskom dobrotvoru Vlajku Kaleniću. Krasi je obilje tezgi kojima caruju trgovci naučeni da ovaj zanat prenose sa kolena na koleno. Ista je situacija i sa samim tezgama – uglavnom decenijama pripadaju istoj porodici. Svuda unaokolo nalaze se nizovi prodavnica, pekara i cvećara. Ako ste se već našli na Kaleniću nemojte propustiti vruć hleb i lepinje specijalno pečene u peći na drva.
Palilulska pijaca je jedno od onih mesta koja se pretvaraju u prostore za trgovinu spontanim okupljanjem prodavaca. Pre 60 godina ovde ste mogli kupiti isključivo mlečne proizvode i to sa improvizovanih drvenih tezgi. Vremenom počinje i prodavanje zeleniša i transformisanje u regularnu pijacu. Danas važi za najskuplju u gradu i zato ovde, kažu, svaki trgovac ljubomorno čuva svoju mušteriju.
A kada se Beograđani užele sveže ribe, ceo grad se seli na Zemunsku pijacu. Ovde je trgovina bila dugo uslovljena rekom, budući da je roba mahom dovožena rečnim putem. Vremenom se menjao asortiman, pijaca je premeštana i renovirana. Zbog „alaskog duha“ i danas odiše posebnom atmosferom. Nije retkost da ovu pijacu posete i turisti, pogotovo oni koji ne mogu da odole ribljim specijalitetima.
Tekst: Katarina Hadži-Minić
