Možda me nikad nećeš upoznati
zato što hodamo u suprotnim pravcima.
Ja marširam u srce oluje,
I nalazim sebe u istini budućeg dana,
A njih prepoznajem u laži,
jer me ubjeđuju da pođem s njima,
A ja to ne želim, ne,
ja nikad neću poći na njihovu stranu.
Možda me nikad nećeš ni sresti
zato što sam prestao da hodam ulicama
jer one ne vode tamo kuda sam pošao.
Ja marširam u život jedne žene,
i tamo nalazim sebe i ljubav moju i njenu,
tamo nalazim svoje mjesto gdje pripadam.
Možda me nikad nećeš ni vidjeti,
jer ja sam već odavno prestao da ličim na čovjeka.
Pretvorio sam se u aprilsku rosu,
u prostor između čovjeka i odraza u ogledalu,
pretvorio sam se u sve ono što pišem,
u sve ono što volim, dišem, osjećam
pretvorio sam se u njene usne,
u prv jutarnji pogled u krevetu
u osmjeh, u dodir, u običan uzdah
pretvorio sam se u sve u šta vjerujem
u sve zbog čega ginem, umirem i ponovo se rađam
u istinu, u mir, u ljubav, u kajanje grijehova,
u molitvu, u bdijenja u noći,
pretvorio sam se trenje, u magnetne sile, u vibracije
u tonove, talase, u samu pomisao da sam nešto drugo
u ideju, u zamisao, u proces stvaranja
pretvorio sam se u pisanje, u otkucaj srca
u sve ono što čovjek jeste, a što se golim okom ne vidi.
Možda me nikad nećeš upoznati,
ali kroz nešto moje, upoznaćeš dio sebe.
Ja sam ti onaj mrav koji maršira ka Jeruzalemu
Mrav koji zna da tamo nikad neće stići,
jer je previše mali da bi tamo stigao
ali mrav koji želi umrijeti na tom putu
marširajući za Jeruzalem.
Marš jednog mrava – Predrag Kisa Kisić
