Iza svakog zida
čeka me čudo,
i na svakom od njih
reč – nesigurnost – piše.
Srce je prestalo
tući kao ludo,
skupila se duša,
nema više . . .
Na vrata često
pokuca mi mrak,
pa niz obraze
poteku kiše.
Postanem slaba
umesto jaka,
odjednom shvatim,
nema više . . .
Zaledim srce,
pokrijem strah,
osetim, jedva
telo mi diše.
Uporno se
borim za dah,
ali, uzalud,
nema više . . .
Danima venem,
i ne nadam se,
korakom lakim
hodam sve tiše.
U bledu senku
pretvaram se,
konačno shvatim,
nema više . . .
