22. Novembra 2019. | 02:50
Početna / Mesečina / Suzana Rudić: Odumiranje

Suzana Rudić: Odumiranje

 

Udišući  vazduh znala sam da postojim.

Zidovi današnjice  su me  odvojili od prvopostojećeg  staništa.

Odlazim  putevima na  kojima je rasla  pšenica.

Gledajući nebo, osećam povetarac na koži koji me  bodri da stojim.  Naši jecaji, devojka, krv, strast

 

Krv je moja  crvena.

Odumrla zrnca  mole me da se  vratim tamo gde  bih postojala  kao čovek.

U  povetarcu,  te reči  prostreljuju  vreme.

Zvuče  kao mumificirani prkos mladosti koji  pomera granice  beživotne zemlje.

Zazvuče, kao  trijumf  Obećanog  vremena. Sutona.

 

I sva  moja čežnja  me  moli da  ćutim.

Moli, da se  držim  uz  trn kupine kao siroče što se drži  uz  put na kome je rođeno.

I sva  moj  krv koja kaplje iz jagodice  moli me da

balzamujem  poljupcem  ruku  isposnika koji je prepeščio pustinje

u ono vreme  kada je  kap vode rođena iz  bore njegovog čela.

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Suzana Rudić

Suzana Rudić
Student Akademije umetnosti u Novom Sadu. Dobnik nagrada ,,Mihajlo Kovač'' i ,,Duško Trifunović'' za kratku priču i poeziju. Autor zbirke poezije ,,Vreme orhideja''. Član Saveza književnika u otačbini i rasejanju i član KK ,,Scena Crnjanski'' u Beogradu. ,,Iako studiram vajarstvo, rečima vajam, strpljivo modelujem reči svoje duše koja teži da ostvari kontakt sa drugim dušama pogledom. U skulpturu, želim da unesem ta slova koja nosim u sebi.'' Moto: ,,Moramo se pronaći negde, ako ne na zemlji, među zvezdama hoćemo.''