Početna / Mesečina / Tode Nikoletić: Nedostajanje

Tode Nikoletić: Nedostajanje

Foto: Sandro Puncet

Otvori oči i reci šta vidiš?
Praznina je zajebana stvar
Otkada moja nisi.
Već te vidim kako se stidiš
I kako po licu prosipaš žar
Dok ti na trepavici
Kap rose visi.

U novinama ni slova ni vesti
O nama.
A tragedija naša veća je
Od svakog epa.
Pitam se da li ću te ikada
Više sresti…
I, jesi li još uvek
Onako dečje lepa?

Lakše bih umro da si tu
Pod kapkom.
Puko bih ko novogodišnja
Petarda i morala bi
Skupljati parčiće mog tela
Da ih sahraniš.
Svi moji rođendani meriće se
Tvojim nedostatkom.
Plotune bola ispaliće
Svečana garda.
Plakaće za mnom
Milion pčela
Koje ćeš morati lepotom da
Nahraniš.

Tek onda ćeš u sebi osetiti
Duboku rupu
I videćeš kako istačeš kroz oči gar
Za sanjarem iz priča snovitih.
Plakaćeš, a nećeš znati zašto plačeš,
Ni da li se čuješ.
Sešćeš sama na klupu
I reći ćeš:
„Nedostajanje je vrlo zajebana stvar“
A ja ću putovati ispod tvojih očiju
skrovitih
I znam! Neće te biti ni malo briga
Ni sram,
Što psuješ.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Tode Nikoletić

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.