Okovana čežnjom, kradljivica sam svetlih snova.
Oteto je sve što mi rumeni u oku:
lepota koju jutro sjajem čvrsne iznova
i želja što osinje bdi u noć duboku.
Odškrinuti osmeh ostade da ćuti.
Dah truli, a usna prebrojava mi rane
na dodire što su čak i vetrom zamrznuti
spremali prostirku samoće, trnjem šarane.
A samo sam želela izmaći životu…
Sa rukama punim tek probuđene sreće,
a ne da život svoju grubu anegdotu
po ustaljenom krugu očaja okreće.
Želela sam za te ukrasti zdelu neba.
Zato bejah gurnuta u beskrajnu tminu,
jer volela sam oblačak i ako treba
priznajem! Krivac sam u počinjenom zločinu!
Okovana čežnjom, kradljivica sam tvog pogleda.
Uhvaćena sam na brdovitom, strmom putu.
Skupljam snove lenjo, kroz okular dvogleda
gledam u sliku života, sasvim izokrenutu!
