22. Novembra 2019. | 03:53
Početna / Mesečina / ZVEZDA I ČOVEK

ZVEZDA I ČOVEK

Foto: pixabay.com
Foto: pixabay.com

Isto je biti mrav i cvet
I ptica što spava u gnezdu,
Raširi krila, pođi na let
Pronađi svoju čarobnu zvezdu.

Svako je ima u sebi skritu
Da sjaji iznutra ko svitac mali,
Ona je možda bulka u žitu,
Ona se samo dobrotom pali.

Ako je nađeš na krilu laste
Osvetli svemir da bukne noću,
Ljubav na njoj može da raste,
ali joj reci: Želim i Hoću!

Tada će na tvoju zvezdu od zlata,
Kao po nekoj bakinoj priči,
Kucnuti neko na tajna vrata
Ko ti u svemu potpuno liči.

Zato je uporno i uvek traži,
I voli da joj ne zgasne sjaj,
A kad je nađeš nežno joj kaži:
Volim te, a zatim srce joj daj.

Isto je biti slon i miš,
I zvezda slobodna dovek,
Kad iznutra sasvim zasvetliš,
Tek tada možeš biti čovek.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Tode Nikoletić

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.