Detinjstvo i pobuna
Kralj Milutin je sa trećom ženom, kćerkom bugarskog cara, dobio svog naslednika na prestolu, Stefana Dečanskog.
Kroz vekove kralja Milutina prati glas da je bio bezobziran prema svim svojim bližnjima, što potvrđuje i njegov odnos prema sinu, nasledniku.
Stefan Dečanski je dosta propatio od svog oca. Još kao mladića, kralj Milutin je svog sina poslao kao taoca tatarskom kanu Nogaju. Kasnije kada je Stefan, postao namesnik u Zeti, podigao je bunu protiv svog oca, koji ga je na prevaru domamio, oslepeo i prognao ga u Carigrad.
Tek nakon više godina i mnogih intervencija dozvolio mu je da se vrati u Srbiju.
Srbija za vreme Stefana Dečanskog
Doba Stefana Dečanskog bilo je doba ratova, kojima su prethodile unutrašnje političkie krize.
Najveća kriza nastala je posle smrti kralja Milutina, koji za života nije rešio pitanje svog naslednika, što je prouzrokovalo borbu između trojice pretedenata.
Oko vlasti su se borili stariji i mlađi sin kralja Milutina: Konstantin i Stefan i Vladislav, sin kralja Dragutina.
Iako se činilo da mlađi Stefan nema apsolutno nikakve šanse da postane kralj zbog svog slepila, on je izašao kao pobednik!
Skinuo je zavoje sa očiju i objavio da mu je vid vratio Sveti Nikola. Crkva je podržala njegove pretenzije i krunisala ga je za kralja.
Vladao je pod imenom Stefan Uroš III, a ostao je poznat kao Stefan Dečanski, po mnastiru Visoki Dečani, koji je podigao.
Ratovanja i nasilna smrt
Manje je poznato da je upravo za vreme vladavine Stefana Dečanskog izvojevana jedna od najvećih pobeda u istoriji srpskog ratovanja u bici kod Velbužda.
Osećajući opasnost od sve moćnije Srbije koja je počela da se širi ka istoku, Bugarska i Vizantija su se udružile protiv nje. Međutim, njihova zajednička akcija je predupređena na taj način što je prvo poveden rat protiv svake od njih odvojeno.
U bici kod Velbužda (1330) Bugarska je poražena, a kaže se da se u njoj najviše istakao mladi prestolonaslednik Dušan.
Vizantijski pisac Jovan Kantakuzin, ostavio je sledeći zapis:
“Tribali su navalivši nagnali Mize da se krenu u beg i na juriš ih pobedili. Jedni su u bici bili pobijeni, drugi što su bili živi pušteni su pošto im je bilo oduzeto oružje, jer među njima ne priliči da se uzajamno zarobljavaju pošto su jednoplemeni.”
Za vreme vladavine Stefana Dečanskog izvojevana je jedna od najvećih pobeda u istoriji Srbije, podignut je i najveći srpski manastir, a ipak, ovaj vladar će ostati upamćen kao najnesrećniji srpski kralj, koji je postradao i od oca i od sina.
Da li je i koliko u svemu tome bilo i njegove krivice, davno je zaboravljeno, a ostalo je samo sećanje na njegovo mučeništvo.
Srpska crkva ga je uzdigla među svoje svetitelje, a evo svedočenja kako se odigralo ubistvo i ko je ubio kralja Stefana.
Slično svome ocu, u mladosti je car Dušan bio namesnik u Zeti i pobunio se protiv svog oca, u čemu ga je podržala nemirna zetska vlastela. Stefan Dečanski je pobeđen, zarobljen i zatočen u grad Zvečan, gde je pod nerazjašnjenim okolnostima nasilnim putem okončao život.
To je bilo jedino kraljeubistvo u istoriji nemanjićke Srbije.
Kada bi druge vladare zbacivali sa prestola, slali bi ih u manastir. Njega su ubili, a na Dušana je pala ljaga oceubistva.
Da li je i koliko opravdana ta optužba nalazimo kod svedoka, vizantijskog pisca Nićifora Grigora:
“…Zatim su ga (Stefana Dečanskog) stavili u tamnicu protiv volje i uz negodovanje sina, koji je ipak ćutao ne mogavši se suprotstaviti sili mnoštva, jer se bojao da i njega ne zadesi neko zlo. Nije prošlo mnogo dana, a starog kralja su udavili u tamnici.”
Autor: S.V, Opanak
