Na tavanu (prva)
Mračno je.
Idem ka zračku sunca koji se probija
kroz polomljeni crep.
Lelujam gazeći po uspomenama.
Paučina se lepi za lice.
U nozdrvama osećam prašinu.
Golica me kao i ti.
Tera me da kinem,
da kažem:
– Istina!
Još uvek te volim!
Na tavanu (druga)
Tamo, u ćošku, je moj meda.
Odmah do njega je i tvoj zeka.
Sećam se kada si ga donela i rekla:
– Od sada će biti zajedno,
baš kao i nas dvoje.
A zatim smo seli na naš bicikl
i vozili se do prvog raskršća.
Ti si otišla svojim putem,
a ja ostao tu, čekajući da se vratiš.
Samo jedno, izgleda, nismo znali:
da me ti možeš naći i negde tamo,
da te ja mogu naći i ovde negde.
Pa zašto onda menjam stalno isti crep?
Zašto nadražujem nos tavanskom prašinom?
Zašto posmatram medu i zeku?
Zašto vrtim točak našeg bicikla unazad…
Zašto krijem svoj pogled od nje?
