O, ljudi moji, i to se desi
da se slovo o slovo obesi.
A želeo sam sasvim i potpuno drugačije,
da se u njoj prepozna i ogledne moje i svačije.
Ovo sada ne liči ni na šta osim, možda,
na pesmu iz nepesme, punjenu glavu Vožda.
Trebalo je sve biti pod konac, uređeno, sređeno, skrojeno…
Ma kao dete prvi put podojeno.
O razlozima besmisleno je pričati, a tek pisati…
Dođe čoveku da prestane disati.
Sva sreća pa su tu slova…kakva su da su…
Koliko god sličila oko vrata vrancu obmotanom lasu…
Njištao bi ovaj vranac da ga ceo svet čuje, ali džaba…
Dalje bi se čula poslednja baraba.
Da, da…verovali ili ne…
ovaj čovek ćuti i bez lasa, poput smrtno ranjene srne.
Ako treba, čuće se kome je namenjeno,
ako ne treba, onda neka bude ovde, na ovom mestu skamenjeno.
Pa zatim pretvoreno u pepeo i prah
i nemom oduzeti dah.
Neka procvrkuću ptice koje nada svim tim lete
i neka me se u tom cvrkutu ponekada sete.
Sećam se i ja svega…nje, njih, njega…
i nevidljivog belega.
A belegari i balegari guraju svoje priče
i neki da, a neki ne…liče.
Eto, hvala slovima što stadoše uz moju veliku molbu u vrstu
i svršiše ovu pesmu iz nepesme kao prsten na domalom prstu.
