Drugari,
Čuste li vi za ono čudo usred bela dana
kad se Marsovac jedan pojavi sred Kalemegdana!?
Imao je oči ogromne i strašne!
Mogle su da stanu u dve đačke tašne!
Nosurda mu beše dugačka i kruta,
mogla je da stane pod tri zimska kaputa!
A tek uši – tu zaista nije bilo šale!
I slonove su za njegove bile male!
Usta, deco, kao trokrilni šifonjer
i unutra svaki zub sija kao fenjer!
Kosa mala, al` ruke i noge!?
Užas jedan – k`o kod babaroge!
Sve u svemu, telo plus glava
jednako je užasna strava!
E, Marsa ti stavi bukvar pod mišku, pa put škole…
Slova i brojeve i on vole!
Išao, išao sve do znaka Stup
– za Marsovce zabranjen
pristup!
Ijao, silne žalosti i bola…
Ma plakala je tu, s Marsom, i cela škola.
Sve dok iz gomile ne izađe jedan Mićko, pun mišića,
i pocepa znak na stotine komadića!
Dobro došao Marso, evo ti ruka!
Samo je nemoj pojesti, biće mi muka.
Prasnuše Marsa i deca u smeh
i nasta prijateljstvo zanavek!
I od tada, drugari, ako niste znali
i Marsovci su školarci postali.
A poruka pesme? Svi sada znajmo:
izgled je nebitan – ruku drugu dajmo!
