Drugari,
Sred zoovrta, u kavezu bednom,
vuk svoju priču priča poznaniku jednom.
– Eh, kakav strašan i užasan nekad bejah…
Gde god se pojavim – tu strah i plašnju sejah!
Očurde izbečene, zubekanje iskežene…
Jednom su se od mene uplašile čak četiri žene!
Ma svako je čuo za tog vuka
čija jezikanja je bila k`o čovečja ruka!
Svima je dah presecao pogled grozan,
ljude na mestu ledio moj urlik nervozan!
E, a onda me jedan lovac klepi
i umal` ne završih u nečijoj šerpi!
Ne plaše me se više ni ljudi, ni deca…
Ni životinje: počev od lava pa sve do zeca!
A od pustog poštovanja nema ni traga,
ma neka ide i ovaj zoovrt bestraga!
I zato ti kažem sad, dok mi se misli roje:
– Kad drugari vide vuka u kavezu, neka ga se kobajagi boje.
A on će da reži i očima moli:
– Plašite me se, deco, jer tako se vuk voli!
