Ponekad povrede mene, ponekad ja povredim njih, nehotice, ni sami ne znamo zašto i kako se to
desi. Ne znamo kako dođe do toga, kao da neko gore vuče konce umesto nas, pa nas uplete i umrsi.
Namesti se tako, pa ono lepo pukne i lako se razbije. Kao da nije bilo lepo i posebno i drugačije. Kao
da nikad naivno nismo verovali da će biti zauvek . Zakrpi se ponekad, ali nikad to više nije isto, nije
kao kad je bilo celo i neokrnjeno.
A trebam i ja tebi, trebaš i ti meni, jer čovek čoveku treba, drvo se na drvo oslanja, a čovek na
čoveka. Umesto čovek čoveku, čovek da je, “čovek čoveku vuk bude”.
I vrag bi ga znao zašto je to tako i zašto ono što u teoriji znamo u životu zaboravljamo.
