Jovanka se udala sa dvadeset tri godine i do četrdesete je rodila sedam puta. Bez doktora i babice, bez rukavica i gaze, svaki put je rađala u svojoj kući. Za prvo dvoje pomoć je imala samo od muža, a kasnije su pomagala i ženska deca.
I nisu se te trudnoće dešavale neplanirano, već je ona tako htela, šest puta. Jedino ono sedmo nije planirala, to najmlađe Jovankino dete od začeća beše drugačije od svih. Nju je jedva rodila. Tri dana se rastajala sa detetom, a ono nikako da izađe. Svu raniju decu je lako rađala, kad oseti da bolovi stisnu sputi čist čaršav na pod, nekoliko puta se jako napne i dete zaplače. Onda mu otac preseče pupak, pa zaveže, okupaju ga i poviju, a u kofu pokupe usirenu krv i na kraju oribaju patos.
Posle toga, život se nastavlja kao da ništa nije bilo.
A taj sedmi put bolovi stisli, udarili u krsta i u noge. Po dnu stomaka ko mačem da je neko bode, ali dete ne izlazi. Grizla je usne, stiskala pesnice, čupala kosu. Od muke je ječala i držeći se za šipku, cimala šporet smederevac, da sve u njoj popuca ako već ne može da rodi.
Deca su plakala u strahu za majčin život, Luka je nervozno hodao po kući, u sebi se moleći da se već jednom od muka rastavi.
Samo da prođe, samo da žena i majka budu dobro. Za sav bol i neizvesnost koja ih snađe, krišom jedni od drugih, krivili su nju – nerođenu.
Posle tri dana i tri noći, u svitanje Svete nedelje po Ivandanu, Jovanka rodi živo žensko dete. Umorena od bolova i nespavanja prvi put se ne porodi ležeći na podu, već u krevetu.
Blizance koji su imali šest godina, sina od četrnaet, i Zoricu od osam su poslali po familiji dok se ne porodi. U kući sa Jovankom i Lukom ostaše dve kćeri, najstarija Nada, i četiri godine mlađa Gordana. Kad se začu plač deteta i kad ga otac, kao i svu raniju decu uze u ruke, devojčice se izbudiše i potrčaše kod majke. Počeše joj brisati znojavo čelo i zagledati je uplašene kad god bi ona zatvorila oči.
Luka iskusno preseče pupčanu vrpcu makazama koje dobro opali na plamenu sveće. I dok joj je sa lica spirao tragove majčine utrobe najmlađa kćer ga krupnim okicama mirno gledala. Da ne beše toliko umoran rekao bi da je nekako bila drugačije lepa od sve dece.
Ni majka ni sestre ne pitaše ništa.
Život se nastavi kao da ništa nije bilo.
Taj dan Jovanka je ležala u krevetu, devojčice su poslovale po kući, Luka je namirivao stoku. Sutradan se i ostala deca vratiše.
Kao da je osećala da će svojim glasom sve uznemiriti, beba se tek ponekad oglašavala. Tad bi je majka primakla grudima ili bi joj promenila isprane i iznošene pelene. Ostali su se pravili da je ne čuju.
U maloj kući, prepunoj čeljadi, kao nikad pre, vladala je tišina. Onim troma najstarijim beše dosta dece, beše ih sramota od društva što ih toliko ima, beše im i bez bebe gužva u kući. Blizanci i malo starija Zorica behu ljubomorni, ali niko ne izgovori svoje misli. I roditelji su ćutali, obavljali poslove kao da se ništa nije desilo.
Niko ne pomenu ni kako će se zvati.
Tako prođe nekoliko dana. Tog jutra Luka se spremao da ide da dete upiše u knjige, kad odnekud naiđe stara komšinica Vida. Čim je ušla u kuću čestita prinovu i sede da popije kafu. I ranije je dolazila, i ranije su se ovde deca rađala, ali nikad ne beše takve tišine. Starica ustade od stola, priđe krevetu i uze bebu u ruke. Kao da priča samoj sebi, kao da priča bebi, kao da nema nikoga osim njih dve, reče prilično glasno:
– Dobro ti nama došla, lepotice. Da si zdrava i srećna. Da tebi kaže baba Vida, džaba su svi digli noseve, neka im Bog oprosti. Ne znaju oni ono što se ne sme zaboraviti: Na mrzani kuća ostaje!
