Drugari,
U sred ranog jutra ja usnio san
da je čitav grad snegom zavejan.
Deda gunđa, baka šetka, mama se mršti a tata duri…
Ma svako bi od njih u školu da me najuri.
Al` ne vredi – sneg pao
i celu školu skroz zavejao.
Umesto škole sad je tu snežna planina,
skijalište za đake – prava milina.
E, to je sjajna stvar – mislim ja u sebi.
Napokon škola prema mojoj potrebi.
Samo za igru i zabavu da služi
i svakom detetu zadovoljstvo da pruži.
A sneg pada li pada – dušu mi sladi…
Ja već zamišljam šta će sve lepo danas da se radi.
Prvo klopa, zatim igrice, crtaći…
I što je najbolje – nema domaći!
O, pa to je uživancija prava!
Baš me briga što je to san a ne java.
Kad već sanjam ima da dam mašti na volju!
Ko zna kad ću imati priliku bolju?
Al` ne vredi – vreme trči!
I sat poče bespomučno da zvrči!
Ode san k`o da ga nije ni bilo.
Mislim – prava šteta što se ovo samo snilo.
Pogledam napolje – stvarno zora!
I pogodite šta – sneg zaista napadao do pola prozora!
Nije šala, nije fora!
Danas se u školu stvarno ne mora!
Ura drugari! I još jednom ura!
Neko će danas sanke da gura!
Hitam sada da uživam do prvog brega,
a vama želim sve najbolje i – puno snega!
