Ćorđe Grmuša je pesnik koji se pojavljuje u pravo vreme. Njegove pesme su čekale deceniju
da osvanu u ovoj zbirci. Đorđe je tih, nenametljiv, ali ujedno i prozorljiv. Poručuje,
iako je današnjica siva, da ne treba da gubimo veru i volju za boljim životnim putevima.
Podseća nas da u periodu niskih ideala moramo da se prisetimo tradicionalnih
vrednosti,ko su bili preci koji su se žrtvovali za otadžbinu i iskrenog rodoljublja.
Iako na prvo čitanje deluje da je Grmušina poezija romantična i blaga, verujte da nije.
Ona je skladna, pesnik vešto vlada metrikom, neke pesme su čak i pevljive, lako se
razumeju i brzo čitaju, nose snažne opise i emociju, sumatraističku kritiku. Đorđe
pravi jasnu razliku između ljubavnih i socijalnih pesama. U ljubavnim pesmama vladaju
oproštaj i sloboda, umesto zaborava i očaja, kazne i kletve. Opisuje ljubav kakva
istinski treba da bude. Vidi se uticaj Rakića u „Iskrenoj pesmi”, Đure Jakšića u
pojedinim pesmama kraće forme, Branka Miljkovića, Miloša Crnjanskog, Bukovskog i još
nekih avangardista. Zbirka poezije nije podeljena na celine, ali je to čini vrlo živom.
U prvoj pesmi koja otvara zbirku „Antologija najgorih pesama” kritikuje se vrednost
pesnika i čoveka, kritikuje se moć pesničke istine i onog što društvo od njega očekuje.
Moramo da budemo prisutni kao ljudska bića koja osećaju, to jasno vidimo u stihu pesme
„Kada sretneš nekog premalo puta”. Pažljivo obratite pažnju na reči: „Kada sretneš
nekog premalo puta / minuti će uvek najbrže proći / shvatićeš tada da nemaš kuda / bilo
je lepo ali mora se poći.” Budite prisutni dok su druga tela pored nas, prisutni u
emociji, neki susreti se neće nikada ponoviti i biće nam žao što nismo stigli da
oprostimo, pokajemo se, zapitamo šta se krije iza zavesa pozornice nečije duše. Ne
sudite, jer svi smo mi odraz jedni drugih. Još jedan simbol prolaznosti su vozovi,
propuštene prilike,simbol za životnu situaciju kada vrlo brzo možemo doći na mesto
čoveka koga osuđujemo. Moramo da naučimo da živimo, kaže pesnik u pesmi „O jednoj
kiši”. Imamo simbol kiše, odnosno vode, istovremeno kao simbol melanholije, ali i
pranja od greha. Ljudi se u Grmušinoj pesmi kriju ispod kišobrana baš kao Adam i Eva
kada su prognani iz raja. Život mora postati čist, ma koliko bio trnovit i bolan,
odnosno ne smemo dozvoliti da oslepimo od grehova, zavisti, laži, ruganja, gordosti.
Đorđe nas podseća da u ovom vremenu moramo imati razum, jer svima nam je suđen isti kraj.
To poručuje stihovima pesme „Otrov”. Kaže: „…možda postaneš ko i ja, / pa će te
drugi piti za zdravicu, / i obnevideće od zanosnog ludila…” i „…od istog smo bola
sačinjeni, / pazi se, pazi se, kucnuo je čas, / ko će koga popiti?”. Simbol vode imamo i
obliku reke koja predstavlja prošlost i smrt u pesmi „Zaboravljeni ljudi”, u stihu „Reka
nam je prikazivala voljene, / neka druga lica, ostareli ljudi, / ko još sme da pogleda
ispod”. Pesnik pita ko može da pogleda prošlosti, životnim propuštenim prilikama i
svemu što je iščezlo u oči? Da li će da zaboli ili ćemo imati hrabrosti da uz istinsku
veru krenemo napred? Vozovi isto imaju važnu simboliku. Voz kao simbol novih
životnih puteva i odluka, a železnička stanica kao čistilište i mesto gde se skupljaju
svi slojevi društva. Tu je i Kristijana F. na rubu egzistencije, tu su i one majke koje
brane kćerima da joj priđu. Zanimljivo je to poređenje i Grmušina poruka da ne treba
odbacivati ljude na osnovu njihovih životnih priča, već pružiti ruku spasenja nekome
ko je ugrožen kako bismo spasili i svoju dušu. Slikovito, kroz ljude koji prolaze na
stanici, čekajući voz prikazuje čekanje pravde za one koji su u iskušenju, u grehovnom
padu, baš onako kao što su bile Marija Egipćanka i Marija Magdalena. Đorđe poručuje
da oni koji padnu i te kako mogu da zasijaju, a oni koji se ne pokaju, koji imaju vrstu
predostrožnosti, mogu doći na isto mesto kao i Kristijana F.
KADA SRETNEŠ
NEKOG PREMALO PUTA
Kada sretneš nekog premalo puta
pa zastaneš na jednu večnost
pogledaj krišom preko puta
i videćeš u svemu savršenost.
Kada sretneš nekog premalo puta
tada ćeš želeti da vreme stane
ali vreme se drži svoga puta
i uprkos svemu neće da stane.
Kada sretneš nekog premalo puta
minuti će uvek najbrže proći
shvatićeš tada da nemaš kuda
bilo je lepo ali mora se poći.
SATOVI SU JUTROS STALI
Satovi su jutros stali u pet
Kao da slute
Ni sunce još nije osvanulo
A već su se umorile sve moje misli
Od silnih previranja, toliko mi značiš
Tišina
Čuje se samo lavež pasa u daljini
Ni srce ne kuca kao što ume
Valjda je tako kada umire noć
I ja sam noćas umro
Da li je trebalo da ti se javim
Nekad je bolje ćutati
Satovi su jutros stali u pet
I ja stojim kraj prozora i gledam u tebe
Gde si, sa kim si, da li spavaš
Moje reči su kao lavež
Ne ujedam
Samo budan sanjam
Tako je
Sve moje već je prošlo
A tvoje će tek biti
Kandelabri se tiho gase
Aeroplani krstare nebom
Danas će vojska probiti front
Neću ti više pisati.
