Kažu da je ime, karakter odraz naših dela. Moglo bi se tako reći da je pesnička zbirka
„Žice“ mlade pesnikinje Ivane Kaljajević upravo njen odraz. Neki su možda čuli, a neki
ne da Ivanino ime u prenesenom značenju predstavlja „božiju milost“, čistotu, a prezime
Kaljević asocira na kaljenje, obrađivanje čelika.
Ivanu bih nazvala „milostivi čelik“, ili „čelik koga je stvorio Bog“. Ona je sve svoje
emocije i borbe pretočila u zbirku pesama „Žice“, u kojoj povezuje različite generacije,
a najveći značaj pridaje ženskom rodu, ženskoj snazi. Ivana veruje i svoju veru potvrđuje
stihovima poput „U ruševinama su velike osvojene kule“, „u strahu, najhrabriji heroji“ i
„sa visine sam gledao ponor“. Ivana je spoznala moć vere u nemoći, trenutak kada
poželimo da odustanemo, tada treba najviše dati sebe kako bi se iz praha pojavile iskre
koje će nas zagrejati ukoliko ih budemo negovali na pravi način. Svesna je koliko je
ljudska priroda sklona samouništenju, da smo svesni naših ponora i lažnih visina. U
zbirci ima potrebu da istovremeno bude glasna i pravedna, mila i da podseti i neguje
šta nam je neophodno kao ljudima. Pesme su njene glasne žice koje trepere, jednostavno i
u ritmu su napisane, brzo se čitaju, razumeju, imaju pregršt simbola, ali su celovite i
razumljive. Pisane su za svakog ko je proživeo život. Baš kao i dramsko delo, zbirka je
podeljena u četiri celine, uvod, zaplet, rasplet i kraj. Podsećaju na one bodljikave žice,
na puteve života i ljubavi koji nas uče kako da spoznamo sebe. I posle te spoznaje više
nećemo biti isti.
Zbirku „Žice“ ova mlada pesnikinja je posvetila baki. Zanimljivi su motivi koje
pesnikinja koristi. Jedan od snažnijih motiva je ljuljaška na kojoj je ona bezbrižno
stvarala snove na svilenoj travi, odnosno ljuljaška predstavlja prelazak iz jednog
perioda života u drugi, iz dečije nevinosti i naivnosti u svet neizvesnosti, neprestano
kretanje napred-nazad u životu, grube padove i snažne zalete koji su izazvani iluzijama.
Osim snažnih simbola, dominira atmosfera, njiva, nebo, zemlja, ptice, priroda, borba
između ljudskih grehova i Boga, pokajanja i praštanja, puštanja i dopuštenja, realnosti i
očekivanja, borba sa našim unutrašnjim bićem i fizičkim idealima ili
nesavršenostima. U pesmi „Oranje“ vidimo pročišćenje kroz simboliku zore, svitanja,
slika koje su urezane kao kamen u nebo. To je jedna od najjačih slika u ovoj zbirci, gde
Ivana ima želju da bude iskušenica u njivi, da bude bliska zemlji noću, da objasni svetu
suštinu ljudske prolaznosti, svaki naš gest je zabeležen u Božijoj knjizi, nebo pamti,
zato nam je potrebno pokajanje. Seljak simboliše prolaznost, kako sejemo tako žanjemo.
Zemlja u ovoj pesmi istovremeno predstavlja vezu sa stabilnošću i prošlosti,
praroditeljskim korenima i gresima, sa ženstvenošću i majčinstvom.
Crvena boja je jak simbol u drugom ciklusu koji nosi naziv „Divlje srce“. U tom ciklusu
ona pokazuje svoju jedinstvenost. Dopušta čitaocima da uđu u njen privatni svet u kome
više nije devojčica, sada je spoznala i puteve ljubavi, otkriva moć svog ženskog bića i
poručuje samouvereno da je žena biće, da nije ni milimetar udaljena od muškarca, da
treba da mu bude rame uz rame bliska, a ne odbačena. Možemo videti simbol krvi i bele
košulje koja simboliše žrtvu i nevinost. Crveno je simbol vatre i ljubavi, ali i bola.
To možemo videti u pesmi „Crveno krilo“. Iako podsvesno želi zaštitu, Ivana dobija
bol, a u ovoj pesmi doživljava preobražaj tako što dopušta da sav bol ljubavi i života
prođe kroz nju, ne buni se. Tako nastaje njena čelična i čestita duša. Ona je želela da
bude zaštićena, da sačuva svoje želje, odnosno crvene ptice koje su tužne i koje moraju da
odu na drugo mesto. Da bi ih sačuvala, mora da prođe kroz trnje, da postane žrtva pred
svetom. Kontrast ovoj slici je slika i „utoneš u crnu zemlju i ja te više nikad ne
pustim nazad“. Ova slika govori o neostvarenoj, odnosno pogrešnoj ljubavi koja služi
kao opomena. Možemo reći da ovakvu frazu srećemo u mitologiji kada Orfej ostavlja
Euridiku u podzemlju. Posle ove pesme vidimo kako zbirka dobija drugačiju dinamiku i
kako se pesnikinja odupire patrijarhalnim, ali i savremenim predrasudama.
Zašto je pesma „Džem od kajsija“ toliko snažna poruka ne samo ženama, već i
muškarcima? Ne samo zbog toga da bi se veličala ženska snaga, već da bi muški svet
shvatio da žena nije ta kojoj trebaju imperativi niti je ona imperativ, nije objekat, već
snaga koja može da pokrene univerzum i takva snaga ne sme da bude zarobljena. Ljubav ne
sme da bude površna, a reči potrošne. Poručuje da je ženi jedino potrebna ljubav,
podrška i razumevanje. Ukoliko to ima, ona će stvoriti novi svet u jednoj sekundi.
Da li je nekome palo na pamet zašto baš džem od kajsija? Meni jeste. Kajsije su vrlo
osetljiva voćka, osetljiva baš kao i žena na muške reči. Na nju deluje mraz više nego na
bilo koju drugu biljku, a ukoliko na vreme ne uberemo, plod će propasti. Baš kao i žena,
ovaj džem ima specifičan ukus. Idealan je za svaku vrstu kolača i doručak. Isto je i sa
ženom. Ukoliko joj se ne priđe na pravi način, ukoliko joj priđe pogrešan muškarac,
žena će izgubiti svoje ja koje je gradila. Zato Ivana u pesmi uporno viče: „Žena sam!“ i
to treba pozdraviti.
„Divljim srcem“ Ivana želi da izađe iz kalupa jednoličnosti, ne želi da znanje i ljubav
kupuje samo šarmom, želi da se bori i kaže da za njenu borbu ima leka. Njena majka je
rodila to divlje srce i ponosna je što liči na majku, ona je njen simbol borbe, žena koja
je napravila iskorak. Ivana želi da iskoči iz generacijskog niza u kome se vrednuju i
nameću pogrešne vrednosti, iz sveta u kome je žena kriva ukoliko želi da bude svoja i da
sačuva svoju jedinstvenost. Iz sveta u kome mora da se ćuti, bude ponizan i mio. Jedino
što ne želi da promeni jeste sposobnost da voli, a kada voli, to čini svim srcem.
Želi da vidi svet svojim srcem, tako će jedino uspeti da se izbori sa okolinom, jer na
srcu neće imati povez, neće imati ružičaste naočare.
Zanimljivo je da se ponavlja simbol kruga ili novog ciklusa života. Već smo videli da je
to u prvom ciklusu, ljuljaška koja nas uvodi u zrelo doba, dok pred kraj drugog ciklusa u
pesmi „Moje ja“ pesnikinja želi da svetu ostane delić njene jedinstvenosti. Da je pamte,
da se taj deo sačuva od zaborava, pa čak želi da taj alter ego drugu sebe zaledi u vremenu
kada rane ponovo postanu ljude, da joj posluži kao podsetnik ko je bila i ko može
postati. Nešto kao opomena vremenu. Tu želju možemo osetiti i u pesmama u četvrtom
ciklusu zbirke „Žice“.
A ljubav, ljubav je posebna priča. Ivana ne voli prazne reči i obećanja. Veruje u ideal, da
muško i žensko uprkos svim provalijama zajedno mogu dostići zajedničke ciljeve. U
pesmi „Sirijus“ oseća se ženska zrelost, ali i ranjivost. Pesnikinja želi da joj ruke
njenog izabranika budu štit, ali ne i brana njenim talasima života. Ne ističe fizički
ljubavni odnos, već onaj duhovni, pokušava da pronađe zajedničku nit između njih dvoje.
Pesnikinja koristi sledeći stih kao metaforu za različit uticaj okolnosti na njihove
živote: „vino ti se na usnama meša sa medom, na mojim dosoljava otvorene rane“.
Ovim želi reći koliko je muška priroda jednog savremenog muškarca jednostavna, ali i
nesigurna, nepostojana, a to sve utiče na njeno devojačko sanjarenje i obećanja koja joj se
daju u ljubavi. To ovu ljubav čini nemogućom. Zato svog voljenog u prethodnoj pesmi
„Ubica ptica“ daje ulogu ubice njenih želja. Ali ona mu vešto odgovara da on nema
životne mudrosti koliko ima ona, jer je bio previše okrenut ka fizičkim
zadovoljstvima.
O tome koliko je Ivana zrela i istinita pesnikinja, govore sledeći stihovi u čiju
istinitost ćemo svi posvedočiti, a to su sledeći: „besprekorna je samoća života, u njoj
se rodiš i spoznaš sve su same provalije“ i „nije samoća strašna ljudi su strašniji,
nemire, čuvaj svoje mire“.
Pred kraj zbirke, odnosno u četvrtom ciklusu, Ivana postavlja pitanje zašto nebo nije
ponudilo spas? Žali za propuštenom prilikom i onim što je postalo deo prošlosti i
što se ne može vratiti, za ljudima, prilikama, događajima.
Ali, otvara nam prostor da stvorimo „Melodiju žice divljeg srca“ na naš način.
ORANJE
pred zoru, pred svanuće,
kad ispraćam mesec svome bolu
pomišljam da pitam seljake
kad krenu pred jesen da oru
da me vode sa sobom.
da ostanem na nekoj njivi
uz ozorane zemlje.
gledam u nebo u urezane slike.
kao suva zemlja,
ko kamen tvrd uz kap vode
niz vodu, uz oranje
sve ode, sve ode.
DIVLJE SRCE
mama izvini,
nije soba u haosu,
glava je.
i rasipa se sve iz nje
kao iz punog ormara.
skrojena sam od osećaja,
rođena da ih delim,
data da ih pretvorim u reči.
mama, izvini
ja sam luda,
ne umem da ućutim,
nisam žena tiha i povučena,
ne znam da zaćutim kad treba,
naprotiv,
i kad se smejem krste mi se.
ne ljuti se na mene
ja sam čovek mama,
žena-čovek
i volim,
teško, ali bez izuzetka.
samo nisam ona što je lepa
i to je njen smisao,
šarmantna i prolazi glatko u životu,
snađe se.
čak nisam ni lepa,
ali nije mi to ni bitno.
i dalje sam žena
jaka, na tebe.
dođe mi da sve porušim,
da glasno vrisnem.
istina je,
to će me možda koštati glave,
ali mama
ja drugačije ne znam.
ne vidim svet kroz roze naočare,
ja hoću da ga obojim.
ma i da mi povez na oči stave,
povez na srce mi neće zavezati.
ono je divlje, svoje
i tvoje mama.
