fbpx

A tako smo lepo počeli… 16. poglavlje – Happy Metal

Au, jebote, što je ovo iziskivalo napora!

  • Ivan Veljković, iz teksta A tako smo lepo počeli… 16. poglavlje – Happy Metal

 

 

Au, jebote, što je ovo iziskivalo napora! Štaviše, ovo je toliko napora iziskivalo da bi sama priča o ovom tekstu bila umnogome interesantnija od samog teksta, i da bi zavređivala, gle čuda, sopstveni tekst. Samim tim, taj tekst, taj potencijalni tekst o tekstu, i ovaj tekst, i.e. tekst koji je tema teksta o tekstu, sam rešio da objedinim u jedan tekst, i.e. u ovaj tekst, tekst pred vama.

I treba da ste zbunjeni. Ako sam ja ovoliko mogao da bunarim i da se teglim da ga napišem, i vi ćete malkice da se pomučite da ga čitate. I ne, nismo još prešli uvod!

Dobro, sad jesmo. Godina je 2020-ta, Milostiva Gospođa Corona-Chan i dalje je’e govna po svetu (mada neki tvrde da su spremili vakcinu, ali ni u šta ne verujem bez propisnih dokaza), potpisnik ovih redova prolazi kroz neke poveće promene lične prirode, a strip i dalje uspeva da životari. Kako, ni sam ne znam, ali uspeva. I naravno, kako lepše nastaviti niz tekstova o stripu negoli projektom koji nije uspeo da se probije dalje od prvog broja? Naravno, ta lepota je morala da proistikne iz nečega, pa makar to nešto bilo bunarenje koje je trajalo bezmalo par nedelja.

foto: Ivan Veljković

I znam, neki će se čuditi i punim pravom reći „eh, par nedelja! Pa ljudi neke tekstove spremaju mesecima, godinama čak!“ Jeste, sve je to lepo i fino, ali jedno je kada se zapravo traže informacije dok nema pandemije, dok ima slobode kretanja, dok ima mesta, vremena i para za putovanje svud redom i čačkanje po arhivama, a potpuno je drugo raditi to suvonjavog decembra, usred opšteg rasula, a s ciljem da se piše o kulturi, koja je u ovo napeto doba opasno zamrela sa sve nezgodnim rigor mortisom.

OK, dosta sam cmizdrio. O čemu je reč? U rukama držim prvi i jedini broj časopisa „Happy Metal“, izašao davne 1987. godine. Godine, dakle, kada je od stripa još uvek moglo na našim prostorima da se živi. Navedeni tiraž od 3000 primeraka govori o nekim jako lepim vremenima, sem ako uzmemo u obzir da je ta brojka za onovremenu Jugoslaviju bila maltene uvreda za izdavaštvo, gde su tiraži išli u najmanje desetine hiljada. Sama koncepcija „Happy Metala“ je jasna od samog starta – nešto lakša alternativa „Heavy Metal-u“, sa naglaskom na domaćim autorima. Autorima, treba reći, pretežno članova strip grupe „Bauhaus 7“.

E sad, zašto sam se ovoliko lomio oko ovog stripa, pitate? Pa, zato što je, ko za inat, štampan bez sadržaja. U prevodu, autori su navedeni, ali nigde nije navedeno ko je šta od datih stripova crtao. Jedino iz priloženog znamo da je autor uvodnog teksta, kao i izdavač samog časopisa i urednik istog, izvesni Aleksandar Habul. Informacije o istom su na internetu neverovatno šture, i jedino mesto gde se pominje on u kontekstu „Happy Metala“ je to da je usputno pomenut kao jedan od ljudi koji je bio aktivan te 1987-me godine, i to je bukvalno navedeno u jednom delu jedne poduže složene rečenice. U prevodu, polazimo sa nulte tačke po pitanju traganja.

Naravno, sami autori stripova JESU imenima navedeni na početku stripa. Redom (ne baš), to su Saša Živković, Vujadin Radovanović, Rade Tovladijac i Saša Jovanović. Ali mi to nije mnogo pomagalo. Listanjem stripova nisam uspeo da iskopam Vujin stil, iako čoveka poznajem i posedujem stripove istog („Čuvare zaboravljenog vremena“ i „Sat“). Jednostavno je uznapredovao od osamdesetih i tu nema mnogo sličnosti. Radeta je takođe bilo teško prepoznati, mahom zato što mu stil ima dosta podudarnosti sa drugim radovima ovde. Od dvojice Saša je takođe bilo nemoguće iskopati radove, jer opet – nisu mi bili poznanica. Jedan od njih čak deli ime sa jednim slikarom PLUS sa još jednim strip autorom. Međutim, taj drugi Saša Jovanović je, zapravo, Max von Fafner, poreklom je iz Subotice, a kad je „Happy Metal“ izlazio imao je jedva 15 godina. To, plus mu je stil nešto što se apsolutno nije moglo videti u onovremenim časopisima. A preko svega toga, otežalo je pretragu za Jovanovićem iz ovog časopisa upravo zato što Google u 99% slučajeva upravo Fafnera izbacuje pri traženju.

Dakle, kako je tekla pretraga? Pa, standardna mesta za ovakve stvari nisu izbacivala informacije. Recimo, „Knjižara Asteroid B612“, koja inače ima praksu da izlista što je više infoa moguće vezano za jedno izdanje, nije dala imena autora, tek imena stripova (i to ne svih). Mesta koja bi trebalo ovakve stvari da listaju naveliko, i.e. srpska varijanta „Vikipedije“, sajt Udruženja stripskih umetnika Srbije, sajt „Projekat Rastko“ i slični su izbacivali štura rešenja od pola rečenice koja ne navode maltene ništa. Onlajn enciklopedije usko vezane za strip, kao „Lambiek“, isto vrlo šturo navode stvari, a nemaju ni polovinu autora navedenih u ovom delu. Bilo je jasno – valja kontaktirati autore direktno.

Isprva je bilo logično pročačkati ko je Aleksandar Habul. Nije ga bilo ni na Messengeru, ni na Instagramu, ni na Tviteru, ni na drugin društvenim medijima. Ali ga jeste bilo na jednoj ruskoj mreži VK (skraćeno od „ВКонта́кте“), gde je promovisao Instagram njegovih pasa. Hteo, ne hteo, registrovao sam se na VK i prosledio em poruku tamo, em poruku na IG. I dan-danas ne dobih odgovore.

Onda je sledeći logični korak kontaktirati ljude koje zapravo znam. Od Tovladijca sam imao negde uštekan mejl, te sam poslao par pitanja putem istog. Vuju sam iscimao preko Messengera, kao što sam radio i svojevremeno. Od Vuje mi takođe nije stizalo ništa. Sledeći korak je bio naći dvojicu Saša. Od jednog sam uspeo da pronađem sajt gde kači sopstvene slike, crteže, skice, itd. Prosledio mu takođe poruke na IG i putem mejla (tačnije, putem direktne poruke na samom sajtu). Danima ne beše ništa. Drugog Sašu sam tražio i tražio (i nalazio Fafnera, hteo ne hteo; uz to, uspeo i pomenutog slikara da nađem pa i njemu prosledih pitanje, na koje nisam dobio odgovor), te sam, metodom slučajnog uzorka, pronašao još jednog Jovanovića, opet slikara, koji je stacioniran u Holandiji ali koji je, gle slučajnosti, skoro izdao jednu grafičku novelu tamo. Nisam čak ni bio siguran da je to taj čovek, ali svejedno poslah.

foto: Ivan Veljković

U iščekivanju odgovora, proširio sam malo krug ispitanika. I to je, konačno, urodilo plodom! Vladimir Topolovački, autor sad već serijala knjiga „Beskonačni itinerar kroz svet strip albuma“, mi je dostavio imena za četiri od pet duža stripa:

  • „Bogati i siromašni, ili Problem jednog čarobnjaka“ – autor Saša Živković
  • „Đavo, ili…“ – autor Vujadin Radovanović
  • „Void Stoun: ’Andaluzijski san’“ – autor Saša Živković
  • „Puf“ – autor Rade Tovladijac

Naravno, na ovome sam mu večno zahvalan i ova ispomoć neće proći bez propisnog i adekvatnog revanširanja. Ali nedoumice time nisu bile gotove. Strip „Go, Johnny, Go“ je ostao bez autora. Zdrav razum nalaže da ga je radio Saša Jovanović, ali opet ni to nije dovoljno sigurno. Naposletku, bilo ko od drugih autora je mogao i ovaj strip da uradi (sam Živković je, sudeći po informacijama od Topolovačkog, uradio dva stripa ovde). Uz to, strip je pored ovih dužih stripova sadržao i sledeće elemente bez imenovanih autora:

  • Naslovnicu
  • Kratki strip kaiš na prednjoj unutarnjoj korici, ispod uvodnika
  • Kratki strip na zadnjoj unutarnjoj korici, ispod adrese za naručivanje stripova (koja vapi za malo lekture)
  • Ilustraciju na zadnjoj spoljnoj korici.

E sad, tu je bilo još malo informacija. Naime, ta ilustracija na kraju je došla uz potpis, gde jasno stoji „Saša“ ali nejasno stoji prezime. Uz to, kratki stripovi unutar korica su isto potpisani – pseudonimom „Michaelangelo“. Divno. Google pogotovo voli pseudonime koji su vezani za poznate slikare. Imao sam, dakle, 70% informacija, ali još uvek ne sve.

Onda je došao još jedan pomak. Jovanović, slikar iz Holandije, mi se zapravo javio i potvrdio svoj angažman i svoje autorstvo stripa „Go, Johnny, Go“. Znatiželjan, priupitao me je u čemu je reč, te kad sam mu odgovorio i zapitao za dodatni info oko radovima na i u koricama, nije imao odgovor. Ali jeste imao prijatna sećanja na avanturu zvanu „Happy Metal“.

Posle ovog pomaka usledio je i konačni, ključni. Saša Živković se konačno javio i sve što je mogao, rasvetlio je. Samim tim, ovako stoji stanje stvari:

  • Ideja i koncept su proistekli iz kranijuma Aleksandra Habula, koji je ujedno i izdavač, urednik, pisac uvodnika, i snosilac autorskih prava na čitav projekat
  • Logo je uobličio Rade Tovladijac
  • Naslovnicu je zgotovio Saša Živković, na dotičnoj je portret francuske glumice Izabel Ađani
  • Uvodni strip, naslov „My Baby“, je radio Saša Živković
  • Strip „Bogati i siromašni, ili Problem jednog čarobnjaka“ je radio Saša Živković
  • Strip „Đavo, ili…“ je radio Vujadin Radovanović
  • Strip „Void Stoun: ’Andaluzijski san’“ je radio Saša Živković
  • Strip „Go, Johnny, Go“ je radio Saša Jovanović
  • Strip „Puf“ je radio Rade Tovladijac
  • Strip bez naslova na zadnjoj unutarnjoj korici je radio Saša Živković
  • Ilustraciju na zadnjoj spoljnoj korici je radio Saša Živković (a inače, nakon ponovne provere, ona je zapravo uvećani i udetaljisani kadar iz pomenutog neimenovanog stripa).

Dakle, sad sam imao bukvalno sve! Nekako kao kec na desetku, javio se i Rade Tovladijac, gde je aminovao sve što je Živković napisao. Treba dodati i da mi je Živković prosledio pravilne kontakt podatke za Aleksandra Habula, štono mi dobro dođe – taman da mu isporučim gotov tekst.

Dakle, cela jedna epopeja koja je trajala danima i odvijala se na jedno 10 društvenih mreža i uključivala masu ličnosti, a mogla je da ih uključi i još. Naime, u jednom trenutku mi je Saša Jovanović predložio da nekako kontaktiram našeg eminentnog kritičara Momu Rajina. Ne uspevši da nađem dotične podatke za istog, zamolio sam jednog starog prijatelja za ispomoć – vazda vrednog Branka Đukića iz Zrenjanina, koji je jednom ugostio Rajina na festivalu „Stripolis“ pre nekoliko godina. Nažalost, Branko je bio zatrpan obavezama, te mi je mejl stigao kasnije, ali da je stigao ranije, imao bih par pitanja i za jednu intelektualnu gromadu kakva je Rajin, a sve zahvaljujući jednom retko angažovanom i pre svega predanom čoveku kakav je Đukić.

Da li je svo ovo cimanje bilo vredno truda, dragi čitaoci? Zašto bih se ovoliko lomatao oko jednog broja odavno ugašenog časopisa koji je i među kolekcionarima kuriozitet? Pa, zato što on predstavlja jedan šarmantni deo istorije beogradskog stripa, i stripa uopšte, i zanimljivo je videti šta se zbilo sa ljudima koji su isti radili. Naime, Saša Živković, autor dve ilustracije, dva duža i dva kraća stripa ovde, je ostvario uspešnu karijeru na svim poljima vizuelne umetnosti. Njegov imenjak Jovanović je imao pauzu između angažmana na stripu, koju je popunio ništa manje kvalitetnim slikanjem i inim projektima preko. Naravno, Radovanović i Tovladijac su ostali aktivni unutar stripa, figurirajući neretko kao članovi USUSa i kao autori novih serijala (Radovanović je, pored rada za Francuze recimo, vizuelno oblikovao i Macanov serijal „Slomljeni svemir“ za srpskog izdavača „Lavirint“). Zagonetni je nestanak Habula sa polja stripa, ali mogu da vam garantujem da mu se rad na „Happy Metal-u“ svideo. Naposletku, njegov profil na VK-u ima poseban album sa fotografijama upravo vezanim za časopis…koje uopšte neće da se učitaju i koje pokazuju „error 404“ kad ih otvarate. No, svejedno, sama činjenica da im je posvetio prostor na jednoj društvenoj mreži više od 30 godina od objavljivanja prvog i poslednjeg broja „Happy Metal-a“ dovoljno govori.

Da, tekst je enorman. A pitanje i dalje ostaje: kakvi su stripovi u ovom izdanju?

Pa, hajmo ovako. Prvi u nizu dužih pokriva bogataše i siromahe, a među njima i jednog skrivenog čarobnjaka. Naredni navodno pokriva đavola kako se poigrava sa prostonarodnom rajom i navodi ih na greh. Sledeći ima za temu izvesni oblik egzorcizma, sa sve druidom i čupavom zverinjom Potonji ima čudne kombinacije kauboja, vitezova, i Mona Lize, a sve to na televizoru (i preko). Poslednji govori o magu koji se teleportuje (sa sve drugim ljudima) svud redom. Ukratko, svi ovi stripovi imaju dva ključna elementa:

  • Neki vid fantastike (čarobnjak, đavo, druid, fantastična bića, putovanje kroz prostor i vreme)
  • Neki čudan smisao za humor.

Da, ovo je naposletku „HAPPY Metal“. Cela poenta je da se pomalo sprda sa težim konceptima, ali tek taman da zagolica čitaoca. Naravno, to na mnogo većem nivou postižu stripovi na koricama i poslednja ilustracija, a mnogo na mnogo manjem nivou Izabel Ađani koja me ovako namršteno gleda sa naslovne dok ovo kucam. A ne mogu da ne nahvalim te starije radove, iako su momci iza istih već dobrano uznapredovali odonda. Recimo, oba stripa Živkovića imaju onako low-key flambojantne likove koji su tek toliko raskošni da privlače pažnju (ne postoji žena u datim pričama kojoj kosa ne leprša na vetru) a opet toliko svedeni da ne deluju napadno. Primera radi, svaki glavni akter ima crno odelo i kosicu do ramena. Onda ne mogu a da ne pomenem kreativnost njegovog imenjaka. Uvesti toliko tropova u dizajnu likova (kauboji mačevaoci, varvarini kiborzi, plus dizajn Mona Lize koji ne odajem) retko ko može da odradi a da ih ne načini napornim za gledanjem, a Jovanoviću je to pošlo za rukom k’o od šale. Mladi Tovladijac je izvanredno ekspresivan i razigran, otprilike nalik Tihomiru Čelanoviću u najboljim godinama, samo u domenu glavnog toka po pitanju stila. Uz to, kod njega je naglašeniji humor no kod ostalih autora, barem što se tiče stripova koji nisu na koricama. I naravno, tu je Radovanović, koji je ovde znatno crnji i teži, a najbolje bi bilo porediti ga sa ranim Lacijem iz doba „Lutalice Bilija“ i „Ninđe“ (u prevodu, sa Lacijem koji je bio na neprikosnovenom vrhu zadatka). I nakon svega ovoga navedenog, Izabel me i dalje gleda popreko, valjda što nisam skrenuo dovoljno pažnje na nju (ta mani se, ženo! Imam dovoljno cura u životu koje mi jedu džigericu sa primesama jetre i njene sestre od tetke jetrice, ne trebaš mi i ti.), odnosno na činjenicu koliko je još tada njen autor imao širok dijapazon što se crteža tiče.

Sve u svemu, iako me je nervirao što nema propisni sadržaj kao i ostali časopisi, „Happy Metal“ je svejedno našao svoj put do recenzije, više od 30 godina kasnije. A ono što me posebno raduje jeste povezanost koju udaljeni članovi „Bauhaus 7-mice“ i dalje imaju sa svojim aktivnijim kolegama. Kao što naglasih više puta, mi strip autori se mnogo brzo i mnogo dobro skapiramo kad se nađemo, pa makar generacijski jaz (i čak jaz u angažmanima) bio dug decenijama. Habul je imao jasnu viziju za „Happy Metal“, i mada ona nije uspela onda kada je trebalo, njeni eksponenti sigurno jesu, i u tome mnogo dileme nema.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.