Period redovnog Pifarerijevog angažovanja na Alan Fordu – od jeseni 1975. do p0četka ‘84, proteže se od 76. epizode do 175., među kojima se za svega nekolicinu brojeva pojavljuju drugi crtači. Kažemo redovnog angažovanja, jer je naš umetnik i dalje povremeno sarađivao sa ovom redakcijom, npr. da bi iscrtao nekoliko specijalnih epizoda, koje su uglavnom sačinjene u vidu pozorišnih predstava na bazi poznatih književnih dela. Takva je i Božićna priča, koja se zasniva na istoimenom Dikensovom delu, a koja se relativno blagovremeno pojavila i u našim izdanjima, početkom 1995.
Sad bismo mogli reći nešto više o svojevrsnoj promenljivosti stila kod ovog crtača (i ne samo kod ovog njega) Od nekog
vremena se zaista osetila bitna promena atmosfere u odnosu magnusovski period, i dalo se zaključiti da to više nije to, ali je neosporno prve Pifarerijeve epizode deluju kvalitetnije u odnosu na završne Magnusove. Ipak, i u tim prvim epizodama se zapaža neka, meni neobjašnjiva ali predvidiva naizmeničnost grafičkog izraza, pri čemu dajem prednost epizodama sa malo debljim potezom, i gde junaci deluju malo realističnije i pribranije, kao što je možda upravo par epizoda u kojima se prvi put pojavljuje Bepa Džozef, i njen susret sa Superhikom… Vremenom se sve više gube gustina i crnilo u pozadini, a i figurativno u atmosferi, tako da pored avantura u dalekim krajevima (Safari bez veze) imamo sve više laganih urbanih priča, bez mnogo krvi i jeze, gde nema više toliko klasičnog alanfordovskog crnog humora, a i ako ga ima ne deluje više prikladno i efektno; no, recimo da i dalje to može da prođe kao zgodno štivo za opuštanje (Veliki šišač – sl. 1, Pikova dvojka, Čarobna lampa, pa i Katodik, ili ne tako urbana, Bob na bobu… Melisa…) Pritom i likovi po svojoj pojavi deluju sve više, nekako, mlako i dremljivo, Šef i Jeremija se već uveliko ugl. ne računaju ozbiljno za neke zahtevnije akcije (ali, npr. Jeremija u pomenutom Velikom šišaču… ) ; opet ću se navratiti na varijantu tanjeg poteza, koja u ovoj poznijoj fazi deluje i površnije urađena, a likovi imaju nešto grublje i oštrije crte, pa čak i Alan… (to su npr. O svemu i svačemu – sl. 2, Bolnica bez nade, već pomenuta Čarobna lampa…) Rizikujući da budem krajnje subjektivan, i ne mogući baš sve da ubedljivo dočaram, mislim da ovakava tehnika tanjeg poteza ima neku finoću, i čak liričnost, u nekim ostvarenjima koja treba da nose neku ozbiljniju atmosferu, kao što je Božićna priča, ili jedna romansirana (ili stripovana) biografija, opet realizovana u saradnji sa Bunkerom: Fuše, čovek revolucije – sl. 3. Mora se priznati da ovde zaista dolazi do izražaja smisao našeg umetnika za detalje i suptilnost poteza!
Foto: fumettologica.it/2015
A sad kao specijalni detalj, upravo par prizora iz poslednje epizode koju je crtao Pifarerio u regularnom nizu, Festival – ukratko, tu je Bob na prevaru navučen (malo li se puta dešavalo?) da učestvuje na Festivalu u San Remu, uprkos stepenu svoje (ne)talentovanosti (po ugovoru, u slučaju neuspeha bi morao svojim radom da pruži naknadu kompaniji koja ga je protežirala! Koka kola je tu u igri…). U ovom kompletno iskrivljenom prikazu, na ovom čuvenom italijanskom festivalu učestvuju mahom stranci, a zbog zvrčki i prevara doneta je odluka da ne bude pobednika – pobedili su svi, odnosno niko. Prevare? Kvaka je bila u tome što su mesto korektnog direktora festivala zauzela jedan za drugim dva vrsna majstora prerušavanja, nama dobro poznati kriminalci Arsen Lupiga i Gumifleks – u poslednjem kadru u ovom nizu imamo retku priliku da vidimo njihov međusobni susret!! (Gumifleks prerušen u Arsena)
Naime, izbacivši iz stroja direktora, koji inače važi za čestitog čoveka, Gumifleks pokušava da na sastancima sa šefovima diskografskih kuća pokupi mito, sa svakom se „sporazumevši“ da će pogurati pobedu njihovog predstavnika… Njega pak iz stroja izbacuje Arsen Lupiga, ali mu Gumifleks uzvraća udarac… No, tu se iznenada pojavljuje vispreni ser Oliver i, predstavivljajući se kao specijalni sekretar organizatora Festivala, od svih zainteresovanih pokupi „poseban prilog“, tako da jedino on ovde ušićari!! Na kraju se pojavljuje siroti pravi gazda festivala koji izvuče deblji kraj od svih koji su nešto očekivali „od njega“, i tako Festival ostaje bez pobednika, odnosno svi su pobedili… Eh da, tako je naravno i Bobov problem rešen, a po povratku naših junaka u Ameriku, Broj Jedan se posle nasamo okomi na ser Olivera (nemilosrdnim golicanjem), pitajući ga šta je uopšte tražio tamo! Toliko u ovom poglavlju o našim dragim junacima.
