Drugari,
Pao sneg i pokrio breg i dvorište jedno.
U dvorištu živi dete apsolutno medno.
Ime mu je Gliša, voli igračke od pliša, ptice od vrapca do detlića,
a najviše voli da pravi Sneška Belića.
A što Miša voli to mora i da se stvori.
Prvo je trebalo neko vrata da otvori.
Brat u školi, baka kod tete,
mama u kuhinji, a tata sanja pečenje i rakete.
Ako se kroz vrata ne može, kroz prozor se može,
samo još napolju malo da nalože.
I poče izgradnja tog divnog Sneška,
pažljivo i spetno, da ne bude neka greška.
Telo je od snega što ga upiškila jedna maca,
a za oči su upotrebljena dva kucina govanca.
Umesto šešira – potpuno nova noša,
a usta su mu od bakina tri broša.
Nos – krastavac turšija daće,
a umesto šala poslužiće tatine duge gaće.
Ruke – dve mamine varjače stare,
dugmad – iz batine kasice pare.
Kad ugledaše Glišu i Sneška mama, tata i bata,
svako se za glavu hvata.
Mama je zabrinuta, tata se mršti,
a bata je ljut da sve pršti.
A Gliša ih osmehom i rečima razoružava:
– Ma važno je da je Sneško lep i moja glava čitava!
Prasnuše u smeh svi tada,
a sneg nastavi veselo da pada.
