Osetim te dok prilaziš bez otisaka i zvuka.
Čekam te na istom mestu,
samo nama znanom,
na prestolu čarolije,
ostvareni.
Sami smo je stvorili,
kao goblen sitno vezen iz ruku prevelike čistote.
Mirišeš kroz nežnost dodira,
opijaš kao najslađe vino na usnama nevinosti,
i samo tebi se dajem
dok me uspinješ kao feniksa
do nepreglednih visina tvog neba.
Nemo se gledamo.
Reči bi samo pokvarile lepotu zagrljaja,
dok ostajem bez snage da se oduprem,
zaustavim gnev emotivnih stradanja
nekih prošlih buketa iluzija ličnih.
Stojimo na ulici naših susretanja,
pod mirisima starih lipa,
dve siluete iznikle iz jedne noćne priče,
pobednici ostvareni iz pepela ljubavi,
kao dve ptice na žici, a nismo sami.
Horde prolaze drumovima,
nevidljivi, ostvareni pobednici ljubavi…
Mi.
