PETICA NA KLIK
Sunce se pojavilo iza čupavih planinskih vrhova… uvodna rečenica mog sastava na pismenom zadatku . Dobih peticu- k‘o vrata. Profesor reče da nije baš ljubitelj kitnjastog stila, ali i da ne očekuje da svi postanemo novinari. Džaba petica k‘o vrata kada mi se ova opaska profesora zalepila k‘o šamar.
Kao i svakog jutra, bez obzira da li se Sunce pojavilo, ili ne iza fabričkih dimnjaka koji ne dime više od deset godina, sedam za kompjuter da prošetam fejsbuk sokakom da vidim šta ljudi pišu na svojim duvarima. Uglavnom mnogi ne pišu, već ostavljaju slike kućnih ljubimaca i prelepih dalekih destinacija , porodične fotografije i komične objave koje preuzimaju sa drugih stranica, a zatim ih nesebično dele svojim virtuelnim prijateljima. Tu i tamo naiđem i na poneki spot koji mi dobro dođe da, dok šetam, slušam i muziku.
Sokak vrvi od raznoraznih informativno-zabavnih portala koji su smešni koliko su informativni i tužni koliko su zabavni. Čitam naslove- Pašćete sa stolice kada vidite kako danas izgleda nekadašnja zvezda. Ne smem da kliknem. Nisam toliki mazohista… Idem dalje… naslov- Čeka nas pakao… pa zar nismo već u njemu ?!… probijam se dalje sokakom kroz mace, kuce, Maldive, ikone, privatne fotografije … o, evo još jednog naslova – Kada vidite šta danas radi nekadašnji učesnik rijelitija, neće vam biti dobro… Preskačem jer mi već nije dobro. Idem dalje…i konačno jedna ozbiljna vest- Uvođenje platnih razreda. Kliknem i počnem da čitam . Čitam, čitam i shvatim da mi ništa nije jasno. Setih se svog profesora iz srednje škole. Čovek mi reče da ne umem da pišem novinarskim stilom, ali da ne umem i da čitam, e to ne reče.
Kako god, bespomoćno izađoh iz članka. Htedoh da ostavim komentar, k‘o svi normalni komentatori, ali nemadoh snage da ustanem sa poda jer padoh sa stolice.
Vreme prolazi, Sunce polako zalazi za čupave novinarske vrhove, a ja ležim i razmišljam o onoj kitnjastoj petici.
